Reče monah kako jedna srpska izreka kaže:
Nisam vila da zbijam oblake, već đevojka da gledam preda se.
Danima sam bio pod utiskom ovoga što moj duhovni otac pomenu. I zaista danas kod nas je mnogo ”vila” što su u oblacima, a malo devojaka koje su spremne da razmišljaju o porodici.
Devojkama je Bog darovao da mogu da rađaju dečicu, a za decu je potrebna porodica. A za porodicu treba biti spreman, umeti, biti vredan, odricati se i želeti je. Neće porodica sama da se napravi, a kada se slučajno napravi onda se lako i ruši.
Devojka je sa obe noge na zemlji čvrsto i pažljivo gleda pred sebe da se ne saplete. Vilu to nije briga, ona leti ka oblacima.
Mnogo je vila. Glava u oblacima, misli o karijeri, o popularnosti, o lepoti, o lajkovima, o izlascima, o poljupcima… Vile nemaju porodice, ni muževe, ni decu. Buduće ”vile” ni ne žele decu, niti porodice jer im smetaju. Nema se vremena, nema se strpljenja, ko će toliko raditi, treba zaraditi, ”muž će me prevariti” i traže savršenog… a vreme prolazi.
I onda vila ostane sama. Sve prošla nigde nije došla. Svačija, a ničija. Ostaje ponosna što je svoja i čuva sećanja na život koji je imala. Kao cvet u abažuru, lep i zauvek mlad ali više ne miriše.
Super Tekst