Zagonetka Bogorodice Trojeručice 1.

Ovih dana sam malo istraživao oko ikone Bogorodice Trojeručice, jedne od najvećih srpskih svetinja koja se čuva u manastiru Hilandar, pa bih da podelim neke zanimljivosti i kontraverze sa vama.

Da biste bolje razumeli tekst trebalo bi prvo da pročitate zvaničnu istoriju ove ikone. Nažalost rekao bih da zvanična priča, koja je svima ugodna, predstavlja kompromis koji puno govori ali preskoči glavne stvari koje nisu po volji grčkoj crkvi i nisu imale podršku jugoslovenskih istoričara. Idemo jednu po jednu stvar.

Neuobičajan položaj Bogorodice i Hrista

Ikona Trojeručice jako podseća na grčku ikonu Odigitirije (Učiteljice – putovoditeljica) ali na toj ikoni je Hrist obično sa desne strane, a ne sa leve kao kod Trojeručice.

Trojeručica bez okova levo, ikona Odigitirije desno.

Na prvi pogled se čini da nema veze da li je Bogorodica sa leve ili desne strane. Mađutim, setih se da je Sveti Sava u svojoj posnici u Kareji postavio Bogorodicu u ikonostasu crkve upravo sa desne strane kao na Trojeručici. Ovo sam zapamtio jer je Sava tražio saglasnost za ovo od Carigradskog patrijarha koji je ovaj potez blagoslovio. Dakle, nije svejedno sa koje strane je Bogorodica. U slučaju ikona Trojeručice i Mlekopitateljice ona je sa leve strane Hrista što je neuobičajno za grčke ikone ali ispravno po učenju Svetog Save i sinajskih otaca.

Ikona Trojeručica bez zlatnog okova

Većini ljudi je poznat izgled ikone Bogorodice Trojeručice ali retko ko je video ovu ikonu bez zlatnog oklopa.

Ikona Trojeručice sa i bez okova.

Srećom naleteo sam na rad Ane Radović u Hilandarskom zborniku br. 14 pa sam mogao detaljno da pogledam fotografiju.

Kada se zagledate u ikonu bez zlatnog okova (klikni na sliku za uvećanje) onda ugledate tu određene pozicije na kojima se vidi da su postojali neki ukrasi kojih više nema na ikoni. Prašina je ostala oko tih mesta i mi možemo samo pretpostavljati da su to bili neki medaljoni ili drago kamenje.

Za bolje uočavanje na fotografiji su označene 13 pozicija na kojima su se nalazili razni predmeti.

Potpuno uništena ikona – skinuti oreoli koji su verovatno bili od zlata, nedostaje ruka koja je verovatno bila od srebra ili zlata i vidljive su pozicije gde su stajali broševi od dragulja i krstići.

„Loptica“ u ruci – Ono što sam prvo uočio je položaj kruga u ruci Bogorodice koji mi se jako dopao jer izgleda kao da se majka igra sa detetom pružajući mu lopticu. Ova predstava je dobijena postavljanjem nekog broša u ruku Bogorodice. Sviđa mi se ova ideja ali ne možemo znati šta je bilo u njenoj ruci.

12 kandila i 12 ukrasa – takođe se može videti da se na ikoni nalazi 12 pozicija ukrasa (plus ruka). Čovek ne može a da se ne zapita šta je bilo na tim pozicijama, kakvi broševi ili dragulji. S obzirom da je ovo bila najvažnija ikona srpskog carstva možemo pretpostaviti da su ovi broševi i ukrasi bili darovi naših kraljeva ikoni. Mogli su tu da budu darovi kralja Milutina, cara Dušana, Lazara i drugih. Ako je to tako, gde li su danas ovi dragulji? Da li su nestali za vreme bugarske vladavine i turske okupacije? Da li su namerno sklonjeni ili ukradeni u vreme kada su manastir Hilandar pokušavali da proglase bugarskim?

Ova teorija o darovima je ojačana informacijom koju sam dobio u manastiru Hilendar koji kaže da se ikona drži u prostoriji u kojoj gori 12 kandila. Verovatno je da su naši vladari darovali manastir i ikonu pa je u znak zahvalnosti ostalo da zauvek gori kandilo u manastiru za tog vladara i sećanje na posetu, darovanje ikone i manastira.

Misterija treće ruke – na ikoni bez okova čuvena treća ruka se nalazi sa druge strane od današnje ikone i u drugačijem položaju jer je ruka otvorena. Postavlja se pitanje zašto je ruka premeštena i promenjena? Da li postoji razlika u simbolici? Na današnjoj ikoni treća ruka pridržava Hrista, međutim na starom prikazu treća ruka kao da pridržava Bogorodicu.

Da li ova promena u simbolici ima veze sa prelazom Savnog pravoverja u moderno pravoslavlje? Ko pridržava Bogorodicu? Sveti duh ili otac Damaskin? Šta je simbolika treće ruke? Mogao bih dosta da teoretišem na ovu temu ali ne želim da opterećujem čitaoca i zato idemo dalje ali vratićemo se na ovu temu.

Misterija zlatnog okova

Kada vidimo da je ikona nekada ranije bila bez okova, normalno je da se zapitamo ko je postavio zlatni okov na ikonu i zašto? Dugo nisam mogao da pronađem odgovor na ovo pitanje i kao da se namerno zaobilazi ova tema. Srećom naiđoh na blog čoveka koji se ovim pitanjem malo pozabavio što nam daje dobar pravac za dalje istraživanje. Odgovor se nalazi na samoj ikoni.

Osim žiga plemenitog metala stoji i godina nastanka okova 1862. Pored utisnute godine stoji i ime majstora, odnosno radionice koja je izradila okov: „F. Verhovcev„. Ispod stoji molitveni zapis darodavca ovog okova: Za zdravlje Paraskeve, Mihaila, (J)Elene, Jo(v)ana i njihovih čada. Nadežde, Nikolaja i čada. Marije, Olge, Natalije i njihovih srodnika.

Uvidom u datum vidimo da se radi o vremenu kada je manastir bio u rukama Bugara i tek će nakon 1897. polako preći ponovo u ruke Srba.

Dakle okov je nastao 35 godina ranije i to verovatno u Rusiji. Potrudio sam se da pronađem ko bi mogao biti ”F. Verhovcev” i uz malo sreće pronašao sam na internetu juvelira koji je uradio okov. Radi se o čuvenom Fjodoru Andrejevič Verhovcevu (1804-1867), majstoru juveliru vlasniku fabrike srebrnine iz Petrograda.

Moja mala internet arheologija je urodila plodom jer se znakovi poklapaju kao i godine. Poznato je da je Fjodor radio na mnogim čuvenim ruskim svetinjama uključujući i čuvenu Bogorodicu Kazansku. Interesantno na vikipediji na stranici ovog umetnika nema reference o radu na Trojeručici. Zasigurno je takva referenca bitna ali ovo namerno ne pominjanje rada na našoj ikoni ukazuje da možda nije bilo poželjno to pominjati.

Postavlja se pitanje ko su ljudi čija su imena pomenuta na ikoni. Na prvi pogled se vidi da se radi o ruskim imenima ali nisam uspeo da pronađem o kome se radi. Moguće je da je rad urađen pod pokroviteljstvom tadašnjeg ruskog cara Aleksandra II Nikolajeviča ili nekog drugog člana carske porodice kao recimo Nikolaja Nikolajeviča starijeg.  Ruski zvaničnici toga vremena su bili veoma aktivni na Balkanu u podršci Bugarskoj, Srbiji i Grčkoj da se oslobode turske vlasti. U to vreme u Srbiji je bio na vlasti knez Mihajlo Obrenović.

Slika – Ulazak Nikolaja Nikolajeviča u Trnovo juna 30. 1877. Slikar N.D. Dimitrijev-Orenburgski.

Kada je 1859. godine ruski državni savetnik Sevastjanov posetio Svetu Goru, uzeo je dimenzije ikone i u Rusiji poručio zlatni okov, koji je 1862. godine postavljen na ikonu.

(P. I. Sevastjanov je u cilju snimanja hilandarskih rukopisa i akata boravio na Svetoj Gori u više navrata: 1851, 1857/58. i 1859/60. godine u organizaciji Ruske imperatorske akademije, D. Medaković, V. Đurić, D. Bogdanović, Hilandar, Beograd 1978, 199; Sava Hilandarac, Istorija manastira Hilandara, 104).

Dakle iz više publikacija zaključujemo da je u restauraciju ikone uključena ruska država. Zašto su to uradili? Da li su hteli da spreče skandal zbog oštećenja i krađe dragulja sa ikone pa su je brže bolje restaurirali? Za sada nemam odgovore ali poznato je da se baš u to vreme vodila borba da se Hilandar vrati Srbiji, da su tada u manastiru većina bili Bugari i da je Rusija štitila i pomagala formiranje nove bugarske države i crkve kako bi izašla na Carigrad (Istambul) i uzela ulaz u Crno More.

Pada mi pamet još jedna ideja. Knez Miloš je 1821. otkupio manastir od Turaka koji su ga koristili kao graničnu postavu. Možda je oštećenje ikone nastalo tada? Knez Mihajlo je dao 100.000 groša manastiru 1863. godine. Interesantno okov je sačinjen godinu dana ranije 1862. godine. Kada je kralj Aleksandar Obrenović posetio manastir 1896. ikona je već 30 godina bila obnovljena.

Sveti Sava i Trojeručica

Idemo malo dalje u prošlost da vidimo poreklo ikone Trojeručice. Sveti Sava je ikonu Bogorodice Trojeručice doneo iz manastira Svetog Save Osvećenog (Mar Saba) u Palestini, nadomak Jerusalima, tokom svoje posete Svetoj Zemlji oko 1229. godine.

Po predanju, Sveti Sava Osvećeni je još u 6. veku prorekao: „Doći će jedan monah iz srpskog roda po imenu Sava, njemu predajte ovu ikonu.“ Kada je Sveti Sava Srpski došao, bratija je prepoznala ispunjenje tog proročanstva i dala mu ikonu sa blagoslovom da je ponese u svoju zemlju.

Sam sveti Sava Osvećeni (432.-539. godina), prethodnik naše sv. Save, je živeo u vreme cara Justinijana koji ga je izuzetno poštovao jer je on bio pokretač manastirskog pokreta – tj. ideje da se pravoslavlje čuva daleko od gradova u zabačenim predelima daleko od domašaja vladara, korupcije i bluda. Tamo su manastiri okruženi pravovernim narodom i istina se čuva. Tako je sv. Sava Osvećeni osnivač prvih velikih monaških zajednica u pustinji Palestine.

Jovan Damaskin koji je čuvao ikonu u 8. veku bio je oklevetan, a kalif mu je odsekao desnu ruku zbog poštovanja Bogorodice. On se pomolio pred ikonom Bogorodice i – ruka mu je čudesno isceljena. U znak zahvalnosti, dodao je na ikonu treću ruku – verovatno je docrtao na ikoni ili je napravljenu od srebra poput naše ikone. Tu dolazimo do verovatnog značenja ”treće ruke”, otac Damaskin je žrtvovao svoju ruku za Bogorodicu i docrtao ju je na ikoni kako pridržava Bogorodicu. Od tada ikona nosi ime Trojeručica.

Pet vekova kasnije Sveti Sava je u manastiru Mar Saba dobio na poklon: 1. ikonu Trojeručice, 2. ikonu Mlekopitateljice i 3. štap sv. Save Osvećenog. Ove svetinje su odnete u Svetu Goru.

Manastir Mar Saba gde je Sveti Sava dobio Trojeručicu na poklon.

Zašto je sv. Sava dobio ove svetinje na poklon? Moramo da se vratimo u istorijski kontekst i da vidimo šta se desilo od oca Damaskina do našeg Svetog Save?Manastir Mar Saba je vekovima bio na rubu uništenja zbog zamaha Islama koji nastaje upravo posle 7.-8. veka i upravo zbog pitanja Bogorodice i prava žena.

U vreme sv. Save, Papski krstaši su manastir opljačkali i odneli mošti sv. Save Osvećenog i većinu dragocenosti. Zatim su muslimani, arapski beduini, isterali monahe iz manastira i oni su obitavali u manastiru u Jerusalimu jer nisu mogli da se vrate u manastir. U to vreme dolazi sv. Sava sa svojom pratnjom i vraća kontrolu nad manastirom, monasi se vraćaju u manastir i on dobija na poklon najvrednije manastirske svetinje. Dakle, sv. Sava je ikonu Trojeručica dobio na poklon zbog spasavanja manastira Mar Saba.

Mošti sv. Save Osvećenog vraćaju katolici u Mar Saba manastir 1965. godine. Krstaši su ih odneli u prvom krstaškom pohodu u Veneciju.

Sledeće pominjanje ikone u istorijskim izvorima je par decenija kasnije i predanje kaže da kada se kralj Stefan Prvovenčani posvađao sa svojim bratom velikim knezom Vukanom zbog vlasti, Sava je po pozivu Stefana došao iz Svete Gore u Srbiju kako bi pomirio zavađenu braću. Sa sobom je doneo mošti Svetog Simeona, koje je u Studenici položio u ćivot, i ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice, koju je predao kralju uz zavet da je čuva u kraljevskom domu i u vreme rata nosi ispred vojske radi pobede.

Postoje indicije da je ova ikona je bila u prvim borbenim redovima u par sukoba u doba Nemanjića i da je svojom čudotvornom moći pomagala je srpskim ratnicima da savladaju znatno jačeg neprijatelja. Jednom prilikom, za vladavine kralja Vladislava, ikona je prikazana kao čudotvorna kada ju je zrno probilo, a iz rane je potekla krv. Zato ju je kralj ostavio u Skoplju da štiti grad.

Trojeručicin hram u Skoplju

Danas je popularno tumačenje da je Sveti Sava ikonu doneo u Hilandar i da ju je odatle u Srbiju odneo car Dušan, pa je ona vraćena u 17. veku na magarcu. Međutim, postoji i drugačije tumačenje da je ikonu Sveti Sava doneo u Studenicu onda kada je mošti svoga oca vratio u Srbiju (1207. godina) i da je sve vreme bila u Srbiji da bi u manastir bila odneta tek oko 1380. godine.

Ja sam više naklonjen ovoj drugoj pretpostavci iz prostog razloga što se ikona prvi put pominje u manastirskim spisima oko 1550. godine i to u pismu monaha ruskom caru u kome pominju da čuvaju ovu ikonu.

Dakle, verovatnije je da se ikona nalazila u manastiru Studenici sve dok je kralj Milutin nije prebacio u novu prestonicu srpskog kraljevstva u Skoplje u crkvu Uspenja Presvetle Bogorodice posle 1282. godine.  (izvor S. Radojčić, Starine crkvenog muzeja u Skoplju, str 11. i 12.)

Tu crkvu nećete više naći u Skoplju jer je kasnije uništena a materijal iskorišćen za gradnju džamije. U istorijskim izvorima prvi pomen Trojeručice javlja se u povelji koju je 1300. godine kralj Milutin izdao manastiru Svetog Đorđa Gorga u Skoplju, gde se u opisu granica manastirskih poseda u gradu i njegovoj okolini, navode i imanja tamošnje crkve posvećene Trojeručici.

Reč je o katedralnom hramu Svete Bogorodice u Skoplju, koji se navodi među zadužbinama kralja Milutina. Kraljev životopisac pominje je odmah iza starih episkopskih sedišta u Prizrenu i Lipljanu – Bogorodice LJeviške i Gračanice:

„I u državi svoga otačastva mnoge božanstvene manastire od samog osnova podiže i obnavljaše stara rukopoloženja roditelja i praroditelja svojih. I sazda crkvu zvanu episkopija prizrenska i takođe crkvu koja je episkopija gračanička i crkvu zvanu Trojeručica u slavnom gradu Skoplju…“

O ovome je pisao Radoslav Grujić (Skopska mitropolija, Skoplje 1935.). Moram da primetim da se sedište srpske crkve u Skoplju potpuno poklapa sa sedištem Justinijane prime za koju se kaže da se nalazila nadomak Skoplja.

1. godine je srpski dvoru u Skoplju posetio carigradski diplomata Teodor Metohit. NJega je poslao romejski car u misiju da uda princezu Simonidu za srpskog kralja. U proleće 1299. nastaje njegovo poznato „Poslaničko slovo“, u kome pominje da je četvrtog dana po dolasku u Skoplje, na neki praznik, prisustvovao bogosluženju u Bogorodičinoj crkvi, koju opisuje kao „najlepšu u gradu“.

Teodor Metohit

Izgled ove Trojeručicine crkve u Skoplju nije poznat, a pretpostavljala da se nalazila u Donjem gradu, na potezu između donje Serave i prirodnog uzvišenja na kojem je i danas Skopsko Kale.

Istoričari su mišljenja da se ta značajna crkva u Skoplju naziva se Trojeručicinom najverovatnije po veoma poštovanoj Bogorodičinoj ikoni koja je tu čuvana kao dragulj srpske zemlje, koji je pratio osvajanja kralja Milutina.

Trojeručica na krunisanju cara Dušana

Bogorodičina crkva u Skoplju se drugi put pominje 1347. godine, u povelji koju je car Dušan izdao povodom carskog krunisanja. Tom prilikom je crkva Trojeručice, do tada sedište episkopije, uzdignuta u rang prvoprestone mitropolije – dakle glavnog grada.

Car Stefan Dušan Nemanjić je krunisan na Vaskrs, 16. aprila 1346. godine, i to u Skoplju. Dakle, možemo sa sigurnošću zaključiti da je Dušan krunisan za cara pred ikonom Trojeručice baš u crkvi Trojeručice u Skoplju.

Mala digresija ovde – danas je među ljudima popularna izreka ”vidimo se u Prizrenu”, međutim ja je smatram podmetanjem jer nije u prizrenu bio glavni Dušanov grad, već u Skoplju. Pominjanje Prizrena je tu kako bi srpska misao ostala u avnojevskim granicama.

U vreme cara Uroša (1355.-1371.) ikona se više nije nalazila u Skoplju. O tome svedoči i patrijarh Pajsije, koji je 1642. godine pisao „Žitije cara Uroša” i tu kaže da je skopska crkva razorena i da se još samo raspoznaje mesto na kojem se nalazila.

U vreme cara Uroša Hilandar je bio veoma živo stecište srpskog plemstva i crkvenih otaca. Zapisi svedoče da je Hilandar u to vreme imao čak 800 monaha. Sasvim sigurno su tu bili monasi sa svih teritorija srpskog carstva Srbije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije uključujući današnju Bugarsku, Rumuniju i Albaniju. Sa svih tih teritorija se srpsko plemstvo i sveštenstvo okupljalo u manastiru. U to vreme bilo je puno Ruskih monaha jer su manastir i kasnijih godina pomagali mnogi ruski carevi od Ivana Groznog do Petra Velikog. 

Vidimo da je Trojeručica najvažniji simbol srpstva jer je pred njom krunisan Dušan u cara, a kralj Milutin ju je držao za najvažniji simbol u doba najveće srpske teritorijalne i kulturne ekspanzije.

U tom smislu treba gledati i dalja dešavanja sa ovom ikonom. Sve ono što se desilo srpskom carstvu desilo se i ikoni – pljačkana, grubo menjana i lišena slobode.

Kada je ikona prenesena u Hilandar?

Iako se u udžbenicima kaže da se carstvo posle smrti car Dušana raspalo, to nije tačno. Carstvo je uništila kuga.

Srpsko carstvo je palo iz jednog razloga – kuge koja je došla iz Azije pre dolaska Turaka. Prvi talas je bio 1348-1350. godine. Pomor stanovništva je bio toliko strašan da je u gradovima stradalo je više od pola stanovnika (Kotor, Dubrovnik, Prizren, Skoplje). LJudi su bežali iz gradova, ekonomija je stradala, razorene su manastirske zajednice, urušila se vojska. Broj mrtvih bio je toliko velik da su ljudi umirali bez sveštenika, sahranjivani bez opela, često u masovnim grobnicama.

Nakon kuge, došla je glad jer nije bilo dovoljno ljudi da rade na poljima, a jedan srpski monah Teodosije je tada zapisao da su ”živi zavideli mrtvima”. Car Dušan je umro 1355. godine. Tek nakon toga su došli Turci polako.

Ikona Trojeručice je mogla biti prenesena u nekoliko prilika. Mogla je biti prenesena iz Skoplja u Hilandar 1347–1348. godine, tokom boravka cara Dušana na Svetoj Gori za vreme velike epidemije kuge.

Međutim, Skoplje je pogodila kuga 1347. ali Turci su osvojili grad tek 1392. dakle 44 godine kasnije. Car Uroš je vladao prestolnicom do 1371. godine kada je umro. Postoji i zapis da je ikona išla na čelu vojske cara Uroša.

Ikona trojeručica na čelu vojske

Kada se car Dušan sa porodicom sklonio u manastir Hilandar, sa njim je sigurno bio i njegov sin Uroš koji je tada imao 12. godina. Vreme provedeno u manastiru mali Uroš je sigurno zapamtio i moguće je da je Trojeručica poslata u Hilandar nakon njegove smrti.

Bilo kako bilo, najstariji pisani izvor u kome se govori o postojanju kulta Bogorodice Trojeručice u srpskom manastiru na Svetoj Gori je hilandarska „Povest“, nastala u Moskvi 1558–1559. godine. U to vreme su se na ruskom dvoru zatekli hilandarski monasi radi traženja pomoći za manastir, pa je po njihovom kazivanju nepoznati moskovski spisatelj sačinio „Povest“ o čudotvornim ikonama Hilandara.

Tu je zapisano predanje o nastanaku ikone, opisane kao Odigitrija, na kojoj se čudesno pojavila naslikana treća ruka. Ikona se vezuje za Skoplje ali za nešto kasniji period, za drugu polovinu HIV veka. Iz teksta se zaključuje da se prenošenje ikone u Hilandar desilo tokom osme, ili početkom devete decenije HIV veka (1380-1390), objašnjeno je kao čudesan čin same ikone.

O čudesnom prenosu ikone Trojeručice iz Skoplja u Hilandar na sličan način piše i duhovnik Hilandara i ktitor pirga Svete Trojice na Spasovoj vodi, jeromonah Nikanor, u svom zavetnom svitku, 1685. (S. Đurić, Hilandarska Bogorodica Trojeručica, strana 104.)

Dakle, prvi put u pisanim izvorima se pojavljuje pominjanje Trojeručice 1558. godine, zatim 1685. pre toga nema pomena o ovoj ikoni u Hilandaru. U tim spisima piše da je ikona došla tri veka ranije u Hilandar. Uzimajući sve u obzir mislim da je ikona verovatno prenesena u Hilandar nakon smrti cara Uroša u periodu 1380-1390. godine.

U periodu Nemanjića ikona je bila u sigurnim rukama, a u sledećem delu teksta ćete videti šta se sve desilo – ko je pravio kopije, zašto je srpski patrijarh bio zatočen, monasi hapšeni, a manastir Hilandar spaljen.

Izvori i literatura

1. Ana Radović, „Ikona Bogorodice Trojeručice bez zlatnog okova“, Hilandarski zbornik, broj 14, Manastir Hilandar, 2007.

2. D. Medaković, V. Đurić, D. Bogdanović, Hilandar, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1978.

3. Sava Hilandarac, Istorija manastira Hilandara, rukopis, čuva se u manastiru Hilandar, strana 104.

4. S. Radojčić, „Starine crkvenog muzeja u Skoplju“, Skoplje, str. 11–12.

5. Radoslav Grujić, Skopska mitropolija, Skoplje, 1935.

6. P. I. Sevastjanov, putopisi i beleške sa Svete Gore, Ruska Imperatorska akademija nauka, 1851–1860.

7. S. Đurić, Hilandarska Bogorodica Trojeručica, Beograd, strana 104.

8. Teodor Metohit, „Poslaničko slovo“, 1299.

9. Žitije cara Uroša, patrijarh Pajsije Janjevac, 1642.

10. Jeromonah Nikanor, Zavetni svitak hilandarskog pirga Svete Trojice na Spasovoj vodi, 1685.

11. Aleksandar Fotić, Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu 15-17 vek, 2000.
12. Mirjana Živojinović, Istorija Hilandara od 1198. do 1335. godine, 1998.