Anatomija falsifikata

Petrogradska bibilioteka u Rusiji skenirala je Domentijanovo žitije Svetome Savi, pokušao sam da svojim očima pronađem gde u tekstu postoji pominjanje papske krune i da vidimo šta tačno tamo piše. Proučavajući detalje uvučen sam u anatomiju jednog istorijskog falsifikata.

Prvo sam saznao da u Bečkoj biblioteci ne stoji jedan Domentijanov prepis, već četiri. Zatim sam saznao da je najstariji Domentijanov prepis od ta četiri onaj koji se ustvari zove ”Zbornik pisara Jova” iz manastira Hilandar iz 14. veka koji je poznat kao ”pećki prepis” i čuva se u Beču. To me je pokrenulo da ponovo proučim celu stvar.

Lazar Mirković je 1938. objavio prevod Domentijana i u knjizi kaže da je prevod nastao iščitavanjem oba prepisa i ”pećkog prepisa” i ”petrogradskog prepisa”. Tu je ustanovio da su oba teksta skoro identična. Tada sam shvatio da iako mi nije dostupan ”pećki prepis” koji se nalazi u Beču, ipak ima smisla da istražim skeniran ”petrogradski prepis”.

Petrogradski spis

Ovu rukopisnu knjigu je ruski istraživač Gilferding doneo iz Peći u Imperatorsku biblioteku u Petrograd. Rukopis pominje Daničić i smešta ga u 15. vek po starosti. Zaista na sajtu biblioteke saznajemo da je rukopis datiran na 1420-1435. godinu. Sadrži oko 220 stranica i nije kompletan, fale neke stranice u sredini. Ova knjiga je po starosti odmah iza ”pećkog prepisa” tj. ”Zbornika pisara Jova hilandarca” koji se čuva u Beču. Rukopis je digitalizovan i možete ga sami pregledati ovde.

Raščitavanje teksta

Bio sam zainteresovan da pronađem gde se tačno nalazi sporni deo teksta u kome navodno Sveti Sava šalje pismo rimskom papi i traži krunu za Stefana Prvovenčanog. Hteo sam da to pogledam svojim očima taj deo u tekstu i uporedim sa prevodom. Evo podataka koje sam koristio:

Petrogradski spis (skeniran) – list obeležen rukom 127., u rukopisu to je 125-126 strana.
Radi poređenja prevoda koristio sam prosvetino izdanje, knjiga 4., poglavlje XIX strana 156.
Životi Svetoga Save i Svetoga Simeona od Lazara Mirkovića 1938., takođe obrađuje ovaj deo na strani 136.

List 127. Domentijanovo žitije Svetog Save u Petrogradskoj biblioteci – deo o donošenju venca od pape iz Rima

Obeležio sam uporedo u rukopisu i u prevodu ključne reči kako bi mogli lakše da pratite tekst. Inače ovo je dobra pokazna vežba šta nam je Vukova reforma pisma uradila i koliko pored svog obrazovanja nismo u stanju da čitamo svoje srednjovekovne rukopise.

(strana 126.)

Po sihuže izabravši od učenika svojih bogorazumna muža vseosvešćenago episkopa Metodija i posla njega u Rim prehvalnim apostolima Petru i Pavlu i ka velikome saprestolniku svetih pa-

(strana 127.) – reč ”papi” se prelama na ove ve strane.

pi velike rimske države darujući bogato (podobno) počasti svetima na pohvalu mnogočasno kandilo. bogomslavnim razumom sastavljeno i presvetlom maštom izvajano i prekrasnim šarotami (šarama) izuvijano i do dan danas stoji (i že dan dni stoit) kod groba prehvalnih apostola Petra i Pavla. Od našeg Hrista boga bogom slavljeni zraci (zari) gde oni samim telom ne dođoše tu duhom svetim ogromnu blagodat satvoriše svojemu sveslužbeniku pomogošše nedostatke ispraviti. Blagovernom bogom blagosloveni venac paslati da uistinu savršeno i blagosloveno bude kraljevstvo zemlje otačastva njegovog. Da svakim pravoverjem služe beskonačno mu carstvo Oca i Sina i svetoga Duha. I ako će dati blagoslove te otačanstvu njgovom i svojom blagodati vjenčati blagovjernago saprestolnika otčanstvanego.

(strana 128.)

napisavši pismo navedenom saprestolniku sv apostola papi ispovedimu neutajenu blagodat kojom samim Bogom venčan bi isprosi ako bi poslao blagoslov od svetih apostola. I od toga samoga blagosloveni venac. I ako da venča brata svojega na kraljevstvo po prvom otačaštvu kraljevstva njihova, u kome se i otac njihov sv. Simeon rodi po božanstvenoj smotreniju. Vo strani glasi (i)mje Dioklitija i koje zovu Viliko kraljevstvo od prva. I Bog koji odasvud daje i silu i uspeh ljubljenom svojemu ugodniku ispunjava molitve (saprošenija) nebeske i zemaljske i tome sveprestolniku svetih apostola. Duhom svetim je rečeno (poveli) da mu pošalje Bogom blagosloven venac. Istinom ispunitelju njegovih svetih zapovesti danih Gospodom, iako da da blagosloven Bogom bude brat njegov po telu venčan i vjeku prosla-

(srana 129.) – rukom obeležena 128. Reč ”proslavljan” je prelama na obe strane.

vljan od Boga našega na zemlji pre onog dana velikog. I prinešen bi blagosloveni venac u otačastvo njegovo. Njega primi preosvešteni (Sava) i proslavi blagodelatelja svojega od svih blagoslovenog. I prizva blagovernog brata svojega velikoga župana kir Stefana u veliku arhiepiskopiju zvanu Žitču ka domu Spasovom u rukotvoreni mu manastir.

Tumačenje teksta

Kao što se da videti tekst nije lak za razumevanje. Prvo ga je teško raščitati, drugo teško je razumeti formu rečenice onog vremena. Blagosloveni venac od pape se pominje u tri-četiri rečenice.

Dakle piše Domentijan da je Sv. Sava zatražio ”blagosloveni venac” tj. blagoslov od pape iz Rima. Problem je u tome što su neki jugoslovenski istoričari protumačili da se radi o tome da ”Sveti Sava traži od pape krunu za Stefana”. Postavlja se pitanje šta je ”venac blagoslova”, a šta je kruna?

Reč ”venac” je u prenesenom značenju kruna, naime radi se o vencu cveća, kao što je venčanje u crkvi u starom Rimu bilo stavljanjem venca od maslina na glavu supružnika i kao što je Isus na raspeću imao na glavi venac od trnja. Međutim, u tekstu se uvek koristi kovanica ”blagosloveni venac” tj. venac blagoslova kako bi mi danas rekli pa je jasno da se tu radi blagoslovu krune, odnosno priznanju krune, na isti način kao što se danas u diplomatiji traži priznanje države ili funkcije. Već na sledećoj strani vidimo da se za krunisanje kralja koristi drugi izraz ”pomazanje”. Na isti način kao što je Isus pomazan mirom.

”blagovernoga brata svojega pomaza ga duhom svetim na kraljevstvo. Da se naziva samodržavnom kir stefan kralj svih srpski zemalja i primorskih.”

Dakle u ono vreme se ne koristi izraz ”krunisati” ili ”proglasiti za kralja” već se koriste metaforični izrazi iz jevanđelja.

Da li je tekst falsifikovan naknadno?

Analizom teksta rekao bih da Domentijanov prepis nije neki jezuitski falsifikat iz 18. i 19. veka. Dakle oslobađam Verkovića sumnje da je on potencijalni izvor falsifikata kako sam u prethodnom tekstu pomislio.

Spis je nastao u manastiru Hilendar, napisao ga je monah Jov(an?) pred Kosovski boj oko 1380. godine. U to vreme je naša crkva intezivno radila na obnavljanju odnosa sa Grcima koji su opet bili skloni uniji sa Papom zbog neposredne opasnosti od turskog osvajanja. Ova grčka nastojanja o uniji sa zapadom će biti ostvarena sazivanjem Firentinskog sabora 1438. pa možda u tom smislu treba tražiti razlog za nastanak ovog spisa.

Monah Jov je napisao da se traži blagoslov za novog vladara od pape i pažljivo je izbacio iz žitija delove koji su se odnosili na pokudu jeretika. Rekao bih da se u tekstu vidi da je pokušao da ublaži oštar stav prema rimokatolicima koji postoji u Teodosijevom žitiju.

Izbor vladara u pravoslavlju

Postoji još razloga zašto ova priča o papskoj kruni nije verovatna. Pre svega treba razumeti kako je vršen izbor i krunisanje vladara.

Stefan je poznat i nazivan u crkvi kao Prvovenčani tj. prvi koga je srpska crkva samostalno proizvela u kralja. I njegov otac Stefan Nemanja je bio kralj ali on nije prvovenčani jer je njega za kralja postavio romejski car, a ne srpska autokefalna crkva. To je prva stvar koju treba razumeti.

Stefan nije ime, već ”stefanos” na grčkom znači ”ovenčan” tj. blagosloven. I Stefan Prvovenčani i Stefan Nemanja su imali titulu ”stefanos” u svome imenu. ”Stefan” znači da su carske krvi jer su bili venčani ili rođeni od majke koja je bila u srodstvu sa carskom porodicom. Zbog titule ”Stefana” oni su imali pravo na presto Romejskog carstva. To pravo će neki naši vladari i ostvariti – Dušan, Uroš, Siniša… Kasnije će ova titula biti poznata kao titula despota i nju će nositi svi srpski vladari sve do despota Stefana Štiljanovića.

Stefan Prvovenčani je već od oca dobio vladarsku titulu, međutim Sava i Simeon rade na stvaranju nezavisnog kraljevstva. Do tada je u Srbiji župana birao romejski car, na taj način je izabran Nemanja ali ako bi Srbija postala autokefalna (kefalos – glava) onda bi crkva potvrđivala vladara u novoj državi bez uplitanja romejskog cara. Za ovo je bilo potrebno nekoliko preduslova. Prvo Srbija je trebala da dobije nezavisnost – autokefalnost crkve, drugo Sava je morao da prevede nomokanon tj. zakone carstva i tako je nastalo Zakonopravilo po kome će crkva upravljati i štiti prava građana i treće morala je biti izgrađeno sedište nove arhiepiskopije koje je smešteno u Žiču.

Vladar je prvo biran od strane prethodnog vladara ili od strane plemstva ali je crkva ovaj izbor morala da potvrdi. Naravno crkva se starala da vladar bude posvećeni pravoslavac kako na čelo države ne bi došao katolik ili neki drugi nevernik. Ako postoji blagoslov crkve, ona bi proglasila novog kralja ritualom pomazanja (miropomazanja). Poslednji miropomazani srpski kralj je bio Petar Karađorđević jer nažalost znamo da se kralj Aleksandar sam proglasio kraljem jer zbog hrvatskog dela građanstva nije bilo zgodno da ga srpska crkva proglasi za vladara.

Levo – u doba Nemanjića rimokatoličke zemlje zapadne Evrope imaju centralistički oblik vladavine, u Srbiji tog doba država ima dva krila plemstvo i crkvu koje se dopunjuju međusobno.

Dvoglavi orao na našem grbu simboliše dvodomi oblik vladavine, tj. simfoniju između plemstva i crkve. Crkva srednjeg veka u Srbiji nije religiozna ustanova kao danas već je ona pre svega pravna ustanova koja garantuje pravoverna prava svih svojih građana i štiti ih od nakaradnosti koje dolaze sa istoka i zapada. Crkva je pored toga sudska, obrazovna i socijalna ustanova građana države. Dakle, crkva je ta koja potvrđuje vladara. Crkva je nezavisna od vladara u svom odlučivanju. Crkvu u srednjem veku ustvari čini staro plemstvo, jer su plemići u starosti često odlazili u manastire i bavili se čuvanjem prava tj. pravoverja u zemlji.

U udžbenicima i knjigama se često provlači pojam primogeniture, odnosno da najstariji sin ima pravo na tron. Međutim, ovo načelo stoji za zapadnu Evropu srednjeg veka jer je tamo kralj biran krvnim srodstvom ali ne važi za Romejsko pravoslavno carstvo niti za Srbiju gde je duhovno srodstvo važnije od krvnog. U pravoslavlju se vladar birao Duhom Svetim. U literaturi ovaj termin je poznat kao ”Deus ex machina“ – voljom Boga.

Šta to znači Svetim Duhom? Bez obzira na to da li je budući kralj stariji ili mlađi sin, crkva će proglasiti vladara na liturgiji samo ako je u skladu sa pravoslavljem. Ako je u državi mirno i sve je u redu crkva će potvrditi volju oca da izabere svoga sina za vladara. Međutim, ako je situacija kritična crkva će proglasiti za vladara onoga koji ima najveću podršku plemića ali samo ako je pravoslavan (primer smena kralja Radoslava i izbor kralja Vladislava).

Tumačenje da je Stefan Nemanja dva puta kršten jednom kao katolik i jednom kao pravoslavac je čista izmišljotina na bazi par jezuitski falsifikata iz kasnijih vekova i nerazumevanja čina pomazanja vladara. Određeni istoričari su se pravili da ne prepoznaju razliku između dva pomazanja. Svi ljudi su jednom pomazani u životu činom krštenja, a samo kralj je miropomazan još jednom u životu kada ga crkva proglašava za kralja i zato je Stefan pomazan dva puta Duhom Svetim.

Dakle Stefan Nemanjić Prvovenčani je vladar koji je kao Stefanos imao pravo na romejski tron, dobio je vlast u Srbiji od oca Nemanje i Prvovenčani je jer je prvi vladar koga je proglasila (pomazala) nezavsina srpska crkva (autokefalna). Njegovo prvo pomazanje koje se pominje je ustvari krštenje. Dakle nema reči o duplom krštenju ili duplom krunisanju.

Iz istorije je poznato kako izgleda kada papa zaista proglašava nekog vladara za kralja kada on šalje svog emisara, pa prsten, krunu, knjigu i zastavu, pa je taj emisar uključen u krunisanje. Ovde svega toga nema već se kaže da je ”blagosloveni venac” poslat i nakon toga postoji deo teksta gde se opisuje krunisanje ”pomaza ga Duhom Svetim na kraljevstvo” koje obavlja Sava lično u prisustvu ”živa Boga” (liturgija) u kome nema pomena o nekom papskom emisaru i slično.

Da su Nemanjići tražili krunu od pape i uzeli je oni bi bili katolički vladari, a znamo da to nije bio slučaj.

Papski vjenac i Zakonopravilo

E sada kada je ovaj proces odabira vladara lepo objašnjen pogledajmo šta piše u glavi 51. Zakonopravila Svetog Save o rimskim katolicima.

Eto linka pa pročitajte, s obzirom da je ovaj tekst već dugačak ja ću samo reći da je Sava za rimokatolike rekao: ”Svi koji su sa papom, prije mnogo vremena otpali su od Saborne Crkve, i otuđili se od jevanđelskih, apostolskih i otačkih predanja radi varvarskih običaja kojih se drže.”

Teško da je sv. Sava ikada poslao monaha Metodija u Rim kada je to bilo u potpunoj suprotnosti sa onim što piše u njegovom Zakonopravilu što je bio ustav naše države toga vremena. Rimokatolici su smatrani jereticima i bilo kakva molitva, mešanje ili brak sa njima je bio zabranjen.

Istoričari koji podržavaju papsku tezu kažu da je Sava verovatno pokušao da dobije blagoslov od rimskog pape jer je znao da mu opasnost može doći od ugarskog kralja koji se u to vreme nalazi na klackalici između istoka i zapada. Opasnost od katoličke koalicije je zaista postojala jer su katolici samo 15. godina ranije uspeli da osvoje i opljačkaju Carigrad pa je jasno da novo srpsko kraljevstvo nije želelo da ih ima za protivnika.

Lazar Mirković u svom prevodu Domentijana iz 1938. godine prevodi reč ”blagosloveni vjenac” prosto kao ”blagoslov”. Tražiti blagoslov nije isto što i tražiti da pošalje krunu. Da su Nemanjići tražili krunu od pape i uzeli je oni bi od početka bili katolički vladari, a znamo da to nije bio slučaj.

Nažalost u 20. veku ćemo videti pokušaj ”zvaničnih” istoričara da istoriju upodobe za političke svrhe. Jugoslavija kao država pravoslavaca i katolika je trebala da bude okvir za obe strane pa je ovaj ”blagosloveni vjenac” koji je zatražen od pape postao čitava zlatna kruna.

Komentar na prevod Prosvete i profesorke Marinković

Sve u svemu tvrdnja o tome da je Sveti Sava tražio krunu od rimskog pape i da je on nju poslao je podmukli falsifikat. Radmila Marinković koja je uređivala knjigu br. 4 Prosvetinog izdanja je dopisala svoje ime pored Lazara Mirkovića koji je u to vreme odavno bio pokojni.

Ona je malo ”doradila” njegov prevod. Dodala je podnaslov ”O donošenju svetoga venca od rimske države”, a toga podnaslova nema u originalu, niti u prevodu Lazara Mirkovića iz 1938. godine. Paradoksalno ali čitav falsifikat se ne nalazi u tekstu knjige već na kraju knjige u fusnotama gde se izlažu sporna tumačenja:

Fusnota 9. kaže kako je ”venac, kruna, venčavati – krunisati”. (moj komentar) Smisao reči ”vjenac” jeste kruna u prenesenom smislu tj. kruna od venca cveća, maslinovih grančica ili venac od trnja kao što ga je Isus dobio. Međutim oni nisu tražili da ga proglasi za kralja što bi bilo ”da ga pomaže duhom svetim sa kraljevstom” već su tražili blagoslov (”blagosloveni venac”). Prema tome prevod Lazara Mirkovića iz 1938. je potpuno u ispravnom duhu ali profesorka Marinković 1988. menja tumačenje njegovog prevoda. Iako je cenjeni Lazar umro 20 godina ranije, profesorka menja smisao te jedne reči i dopisuje se kao koautor. Koliko je etički menjati rad pokojnika i dopisati se pored njega kao ko-autor?

U fusnoti br. 11. (strana 354) profesorka Marinković iznosi zaključke kojih nema u tekstu. Što se mene tiče to je proizvoljno zaključivanje i daću komentar uz svaku tvrdnju.

”pri traženju kraljevske krune Stefan se poziva na Dukljanske, Zatske kraljevske tradicije. Duklja je dobila kraljevsku krunu od pape 1077. godine. ” – (moj komentar) i da je dobio krunu 1077. godine, treba imati u vidu da se ”velika šizma” između pravoslavlja i katolika nije se dogodila 1054. kako to tvrdi zapadna istoriografija i kako je uvedeno u udžbenike istorije. Postoje istoričari koji osporavaju ovu tezu i tvrde da je do razlaza došlo ustvari mnogo kasnije 1204. godine kada su katolici organizovali osvajanje Carigrada. Pre toga papski emisari su i dalje učestvovali u zajedničkim crkvenim Saborima i vodili religijske rasprave sa carigradskim patrijarhom. Ja sam stava da šizma-razlaz nastaje mnogo kasnije pa prema tome i blagoslov tj. venac za krunu 1077. godine ne bi značilo otpadništvo iz pravoslavlja.

”da je Nemanja rođen u Duklji i tamo kršten prvi put” – (moj komentar) crkva Petra i Pavla je bila pravoslavna, Nemanja je bio pravoslavac. Tvrdnja da je Nemanja kršten dva puta se oslanja na tezu da je Duklja pre Nemanjića pripadala latinskom bloku. To ustvari piše u Konstantinovoj darovnici koja je dokazan falsifikat. Taj falsifikat je razotkrio Lorenco Vala još 1440. godine. Međutim, na Balkanu se rimokatolici i mnogi akademici ponašaju kao da taj falsifikat nije otkriven i pričaju staru priču.

”a Stefan, uz to, da je kršten od strane latinskih sveštenika (što Sava kao pravoslavni monah nije mogao reći).” – (moj komentar) Ispada da je Sava mogao reći za venac ali nije mogao za krštenje? Ovo bezkrupulozno natezanje istorije u fusnotama je sramotno. U tekstu se pominju dva pomazanja a istoričari se prave nevešti i govore o dva krunisanja. Međutim, svi ljudi se pomazuju jednom u životu na krštenju, sem kralja koji se pomazuje još jednom na krunisanju. Nema tu nikakve sumnje već se radi o zloj nameri da se zbuni obični čitalac.

”Stefan je još u doba sukoba sa Vukanom tražio krunu od pape” – (moj komentar) opet i da se desilo, radi se o blagoslovu tj. traženju diplomatske podrške za njegovu vlast, a ne o krunisanju. Krunisanje obavlja crkva, a znamo da je Stefan upravo ”Prvovenčani” jer ga je naša pravoslavna crkva proglasila za kralja. Pema tome u najgorem slučaju mogao je samo tražiti blagoslov za vlast, a ne krunu kako profesorka tvrdi.

Фусноте професорке Маринковић

Fusnota 19. ”Stefan je krunisan septembra 1217. godine krunom koju mu je poslao papa Honorije III, a sam čin krunisanja je izvršio papin legat i tvrdi da Domentijan manipuliše datumima pa je papin legat navodno krunisao Stefana 1217. a Sava je to učinio 1219. u Žiči” – (moj komentar) nema nikakvog pomena o ”papskom legatu” u tekstu Domentijana, ovde se istoričarka oslanja na druge ”izvore” pre svega Tomu arhiđakona iz Splita. Mešajući babe i žabe ona tumači tekst kako joj se dopada. Problem je u tome što se datumi ne poklapaju u latinskim ”izvorima” pa je istoričarka pronašla spasonosno rešenje u tome da je Domentijan ”manipulisao” tekstom. Kada im odgovara onda je tekst u redu, a kada ne odgovara onda je u pitanju ”manipulacija”. Rekao bih da je u pitanju potpuna pristrasnost i navođenje na zaključak bez realnih dokaza.

Prosto neverovatno ali tako je sva naša istorija iskrivljena kroz par fusnota koje je profesorka Marniković napisala dopisujući svoje ime pored pokojnog Lazara Mirkovića. Ovo je bilo moguće samo zato što je za to imala podršku medija, akademske javnosti i vlasti. Skoro je na RTS1 bio kviz slagalica pa je bilo pitanje ”Od koga je Stefan Prvovenčani dobio krunu?”, tačan odgovor za njih je bio ”od pape”. U školskim udžbenicima je preneseno ono što je profesorka Marinković popularisala u Prosvetinom izdanju. Eto to je tužna slika Srbije danas jer i danas ovu kvazi-istoriju uče naša deca u školama.

Domentijan ili Jovov zbornik?

Zašto do sada nismo čuli za ”Zbornik pisara Jova” nego samo za naziv ”pećki prepis”? Zato što bi onda postalo jasno da bi trebali da pričamo o ”Jovinom prepisu” i o ”Teodosijevom prepisu” što je logično. Teodosijev prepis lepo kaže da prepisuje ono što je Domentijan pisao o Svetom Savi. Ista je situacija i sa Jovinim zbornikom. Dakle ni jedan ni drugi spis ne piše sam Domentijan već prepisivači ali su određeni istoričari zarad politike učinili sve da se ”Jovin zbornik” ne zove tako već da se zove ”Domentijan” ubeđujući sve da je taj spis stariji zato što pominje papski venac blagoslova.

U realnosti ”Zbornik pisara Jova” (1380.) je čitav vek mlađi od najstarijeg Teodosijevog prepisa koji je pisan oko 1290. godine.

Malo po malo, istorija je menjana. Ovde zarez, tamo naziv, onde godina i sve to sa pauzama od par godina ili decenija između i na kraju se došlo do zaključka da je Deontijanov prepis tj. Jovin prepis stariji. Naučno tumačenje da je Domentijan stariji od Teodosijevog prepisa nije bilo prihvaćeno za vreme kralja već je za to moralo da pričeka pola veka kako bi u doba kada su komunisti vladali Jugoslavijom. Za vreme kralja većina istoričara se nije slagala sa onim što piše u ”Jovinom zborniku”.

Uporedna analiza Domentijana i Teodosija

U prilog ovome dajem rad akademika Nikole Radojčića iz 1903. godine u kome se precizno mogu videti razlike u dva teksta i dokaz da je Domentijan tj. ”pećki prepis” ili ti ”zbornik pisara Jova” kasnije napisan. Kao i u prethodnim tekstovima tvrdim da je ono što se zove ”Domentijanovo žitije” ustvari kompilatorski rad nekog monaha i da je Teodosijevo žitije koje je sačuvano verniji prepis pravog Domentijana.

Čitajući rad Nikole Radojčića koji detaljno poredi dva teksta može se zaključiti da je Domentijan mlađi spis jer mnoge stvari iz teksta nedostaju. Na primer:

Domentijan daje da se Sava dva puta zamonašio što je nelogično, dok kod Teodosija je samo jednom zamonašen u Rusiku,
zatim Teodosije daje monaško ime Anastasija, dok kod Domentijana toga nema,
kod Teodosija iguman Vatopedski priča o gusarskom pustošenju i kako su dobili novac za obnovu od Stefana, Domentijan to nema,
Teodosije kaže kako su Hilandar i Vatoped u ljubavi jedno, a Domentijan piše da su jedan manastir – što ne odgovara istini.
Teodosije priča kako je neka žena ispričala Savi gde da nađe blago skriveno na Svetoj Gori, Domentijan priča da Sava zna gde je blago i kako je to čudo!
Teodosije priča kako je car dao žezlo da sami monasi biraju igumana, Domentijan o tome ni reči.
Todosije kaže da je Sava dozidao manastir Filotej na molbu monaha, Domentijan to nema.

Ne mogu vam ovde izložiti sve jer je spisak ogroman i dao sam samo mali izvod da vidite koliko je Domentijan pouzdan. Ako vas interesuje pročitajte detaljno rad ovde. Elem, od glavnih razlika, u svetlosti problema papske krune, treba pomenuti:

Domentijan ne pominje da je Sava osveštao Žiču, niti da je poveo monahe za buduće episkope sa sobom, niti da se savetovao sa plemstvom oko izbora episkopa.
Teodosije ne pominje pismo papi nigde.
Domentijan ne pominje progon jeretika nigde.

Dakle kada se uporedi tekst i analizira, zbog nedostataka detalja u tekstu i nelogičnih razlika Nikola Radojčić dolazi do zaključka da je Teodosijev spis stariji od Domentijanovog (tj. ”Jovinog zbornika”).

Radojčićev zaključak je potpuno logičan ali danas u udžbenicima piše suprotno da je Domentijanov prepis stariji. Rekao bih da je ovo manipulisanje istinom izvedeno iz političkih razloga zbog stvaranja Jugoslavije – zemlje katolika, pravoslavaca i muslimana.

Zaključak

”Domentijanov prepis” zaista pominje ”blagosloveni venac” koji je zatražen od rimskog pape. Taj tekst nije ubačen od strane agenata, ni jezuita već je verovatno nastao u manastiru Hilendar kada ga je napisao monah Jovo 1370-1380 godine. Taj spis koji je poznat kao ”pećki prepis” i čuva se u bečkoj biblioteci trebali bi ispravno nazvati ”Jovin zbornik”.

Ja sam analizirao tekst Petrogradskog prepisa koji je malo mlađi 1420-1435. Međutim tekst ova dva izvora je prilično identičan i to potvrđuje Lazar Mirković u svojoj knjizi iz 1938. Dakle prepis pisara Jova (koga pogrešno zovu Domentijan) je nastao u Hilendaru u doba pred Kosovski boj i čitav vek je mlađi od najstarijeg Teodosijevog prepisa.

Odbacujem ideju da se radi o falsifikatu samog teksta, međutim tvrdim da se radi o namernom izvrtanju činjenica i lošem prevodu teksta jer monah Jova nije napisao ništa loše iz ugla pravoslavlja. To se pre svega odnosi na nerazumevanje razlike između reči ”venac blagoslova” i ”pomazanje”. Ovo je iskorišćeno da se istorija oblikuje prema političkim potrebama 19. veka od čega patimo i danas. Sve što je napisano je u potpunoj suprotnosti sa Zakonopravilom Svetog Save u kome postoji glava 51. koja se odnosi na rimokatolike. Te pogrešne zaključke su u svojim radovima publikovali mnogi akademici SANU ali trešnju na vrh torte je postavila pokojna profesorka Radmila Marinković u popularnom Prosvetinom izdanju osamdesetih godina menjanjem prevoda i dopisivanjem teksta. Svi ti pogrešni zaključci su vremenom ušli u udžbenike, medije, pa danas imamo čak i filmove i serije urađene sa pogrešnim pretpostavkama.

Naravno za kompletan naučni rad na ovu temu biće svakako potrebno pregledati ”zbornik pisara Jova” koji se nalazi u Beču a koji je nastao u Hilendaru u 14. veku (1370-1380. godina) kako bi se otklonila svaka sumnja.

Kao i u prethodnim tekstovima tvrdim ono što je tvrdio i Lazar Mirković, i Nikola Radojčić i mnogi drugi naši istoričari. A to je da je ono što se zove ”Domentijanovo žitije” ustvari kompilatorski rad nekog monaha Jovana i da je Teodosijevo žitije koje je sačuvano verniji prepis pravog Domentijana.