Kako sam zaradio prvih 10.000$ na web-u

Kako sam za vreme rata i ekonomskih sankcija pokrenuo web shop i dobio naplatu kreditnim karticama. Šta sam naučio o marketingu, naplati, DMCA i spam-u. I kako sam sam bez firme iz spavaće sobe i preko dial-up konekcije, postao glavna konkurencija multi milionskoj američkoj firmi.

1. godine se završio raspad stare Yugoslavije, a Srbija je bila pod ekonomskim sankcijama UN. Ja sam u to vreme bio vlasnik malog fitnes kluba, a pored toga vodio sam mali karate klub. Bio sam već 10tak godina u poslu sa fitnes klubom i shvatio da posao nema perspektivu daljeg širenja. Počeli su da se pojavljuju veći klubovi sa novom opremom uvezenom sa zapada, a ja nisam imao novca za tako veliko ulaganje i sve me je manje interesovalo da budem fitnes trener. Polako sam razmišljao šta bih drugo mogao da radim u životu. Bio sam zaljubljen u računare i karate.

Imao sam poprilično znanja oko kompjutera jer sam kao klinac dobio ZX Spectrum. Moji roditelji su bili razvedeni i ćale je sa zapada poslao sinu prvi kompjuter koji se tada pojavio. Verovatno zato što sam već dve godine redovno čitao “Svet kompjutera” i “Računare“, a nisam imao računar. Tada sam bio u drugom razredu osnovne škole, a Spectrum je imao 48kb RAM memorije. U početku sam naravno igrao igrice koje su se učitavale sa običnih audio kaseta, ali kada se pokvario kasetofon nisam više mogao da učitam ni jednu igricu i počeo sam da čitam knjižicu koja je došla uz kompjuter. Tako sam savladao programski jezik Basic. Par godina kasnije keva mi je kupila Amigu na čekove. Jasno se sećam da smo celu tu godinu jeli viršle i jaja da bi keva otplatila taj moj kompjuter. Još kasnije su došli PC računari 486, pa prvi Pentium procesori i dalje već znate…

1. sam imao 26 godina i nalazio sam se na prekretnici. Posle kratkog razmišljanja rešio sam da napravim sajt o karate klubu koji sam vodio na adresi karate.org.yu , sa idejom da proširim znanja o internetu i upoznam instruktore tradicionalnog okinawa karatea.

Izgled Homepage stranice sajta daleke 2002. godine. Sa leve strane su bili tekstovi koje sam pisao, a sa desne video naslovi koje sam prodavao. Sredina je bila rezervisana za novosti na sajtu.

Otprilike u to vreme počeo sam da koristim internet. Tada sam radio na 486 PC računaru, Facebook još nije postojao, a konekcija na internet se obavljala preko telefona – dial up konekcijom. Morali ste da fizički odšetate do internet provajdera kako bi uplatili koliko sati želite da budete na internetu i onda bi se konektovali preko modema. Sve je išlo brzinom puža, ali to mi nije smetalo da pokrenem prvi web shop iz svoje spavaće sobe. Učio sam web dizajn i napravio svoj prvi sajt u mikrosoftovom Front Page-u.

Počeo sam da razmenjujem video kasete karate turnira i seminara za dokumentarce koji nisu mogli da se nabave tada kod nas. Ubrzo sam shvatio da ljude veoma interesuju te video kasete i da bi se od toga mogao napraviti posao. Pronašao sam firmu u Novom Sadu od koje sam kupovao video kasete jeftino, a koje bih mogao dosta skuplje da prodam amerima. Sećam se da sam drugaru platio 200 eura da isprogramira par stranica vrlo prostog web shop-a koji sam osmislio. Taj drugar je vežbao kod mene u karate klubu i tek je počinjao sa učenjem nekog “php“ jezika.

Prva strana web shop-a. Sve stranice na sajtu su bile statične. Dodali smo dugmiće za kupovinu i web shop je pokretalo ne više od 5 php strana.

Probao sam sa Paypal-om i drugim velikim procesorima kartica ali naravno da nisu hteli da mi aktiviraju nalog zbog sankcija. Onda sam pomislio kako bi možda bilo bolje da probam sa nekom manje poznatom američkom firmom/bankom koja možda nije upućena u dešavanja u svetu. Bio sam u pravu i uspeo sam da dobijem naplatu kreditnim karticama preko tada male američke firme CCnow iako je zemlja bila pod ekonomskim sankcijama.

U to vreme ništa nisam znao o autorskim pravima i o tome niko nije ni pričao. Ubrzano sam učio sa američkih foruma o naplati i marketingu. Napravio sam prvu email listu i poslao prvi email newsletter. Naravno poseta sajtu je odmah skočila kao i broj porudžbina. Naučio sam šta je niša – ciljana određena grupa korisnika. Krenuo sam ručno da sakupljam email adrese po sajtovima karate klubova iz celog sveta. Sakupio sam nekoliko hiljada emailova i slao obaveštenja o novostima na sajtu. Ako se neko bunio, ja bih ga skinuo sa liste. Ljudi se nisu bunili tada, čak su bili jako zahvalni što dobijaju korisne informacije sa mog sajta. Ipak, emailom nisam reklamirao video kasete, već samo nove sadržaje na sajtu. Pojam spam-a i pravila oko toga su tek počela da se pojavljuju u USA.

Ceo sajt je izrađen u tada najpoznatijem html editoru – Microsoft Front Page-u

Ubrzo sam shvatio da pola sveta koristi PAL format, a druga polovina NTSC format. Zato sam nekoliko meseci kasnije uložio novac u dva polu-profi video rekordera koji su imali NTSC/Pal format kako bih mogao da presnimavam kasete i konvertujem ih u video format prema potrebi. Na taj način sam proširio tržište i mogao da odgovorim na porudžbine iz celog sveta.

Nabavio sam VHS video kasete i plastične kutije. Omote sam štampao u koloru na svom ink-jet štampaču koji je tada bio čudo tehnike. Kasete sam slao putem pošte. U početku nije postojao carinski postupak ali kasnije se to zakomplikovalo. Iako je poštarina bila jako skupa za američke standarde ljudi su poručivali jer se radilo o jako specifičnoj niši i imao sam jako specifičan proizvod. Cena nije bila problem. Ljudi bi plaćali kreditnim karticama, a CCnow bi uplaćivao novac na moj privatni devizni račun u banci.

Porudžbine su pljuštale iz celog sveta. Bio sam prvi na Google za meni ciljani termin “okinawa karate” i „martial arts video„. Optimizacija za search engine (SEO) se tada svodila na prosto ispravno pisanje title, description i keyword taga.

Detalji posećenosti na sajtu. Kliknite za veću sliku.

Moja glavna caka u prodaji je bio upsell. Na jednoj kaseti nije se moglo mnogo zaraditi, možda 20$, ne više od toga. Međutim ja sam kroz email komunikaciju sa kupcima uspevao da napravim mnogo veće porudžbine. Moja prednost je bila u tome što sam jako dobro poznavao istoriju borilačkih veština sa dalekog istoka i to mi je mnogo pomagalo u prodaji. Recimo čovek bi se interesovao za jedan naslov ali ja bih mu preporučio nekoliko i ponudio popust “ako poručite 3 naslova, dobijate 1 besplatno. Ali ako poručite 5 dobijate 2 naslova besplatno…”. Pored toga nudio sam im da snimim više naslova na jednu dužu kasetu od 4 ili 8 sati i tako im smanjim troškove poštarine.

U proseku mi je trebalo da razmenim 7 mailova pre finalne porudžbine ali bi prosečna porudžbina bila 5 naslova, a često i po 12 naslova. Drugim rečima zarađivao sam 100-250$ po porudžbini. Napravio sam predefinisane odgovore na engleskom i bio sam u stanju da brzo prilagodim tekst datoj situaciji. Naučio sam koliko je bitna vrhunska podrška u poslovanju.

Nastavio sam da širim posao. Pojavili su se kompakt diskovi i prelazilo se sa video kaseta na VCD format. Kupio sam najnovije čudo tehnike zvano CD rezač koji je tada koštao oko 1.500 dolara i prebacivao video kasete na diskove. Diskovi su bili lakši pa je i poštarina bila niža. Korišćenjem divx video kompresije mogao sam da smestim više materijala na disk nego što sam mogao na video kasetu. Optimizacijom sam polako povećavao prihode.

Zatim sam počeo da pravim nunchake. Otišao bih na buvljak i kupio držalje za metle. Isekao bi ih na potrebnu dužinu bonsekom, pa bi ih izbušio bušilicom, zatim bi ih lepo ofarbao i povezao konopcem. U to vreme nisu kinezi vladali web-om, ja sam vladao proizvodnjom nunchaka. :) Zatim sam otišao kod bravara u komšiluku i dosađivao mu dok nije uspeo da napravi Sai bodeže kako treba od armature za beton. On bi ih vario, a ja bih kući metal lepo obradio: išmirglao do sjaja i zaštitio antikorozivom, a zatim uradio drške od konopca i tekstilne izolir trake. Na kraju smo čak proizvodili mačete i štitove (tinbei i rochin). Ubacio sam kevu u biznis, ona bi farbala i pakovala, a ja bih sastavljao. Postali smo prava mala manufaktura. :)

Tradicionalno karate oružje koje smo proizvodili i prodavali. Originalan ručni rad.

Primali smo stotine porudžbina iz celog sveta. Četiri video rekordera i dva računara su radila non stop na presnimavanju i konverzijama video materijala.

Međutim, posle tri-četiri godine posao je počeo da se komplikuje. Prvo pošta je uvela carinske preglede i bilo im je čudno kako ja kao pojedinac šaljem tolike pakete u svet. Drugo prestao je da postoji .yu domen jer se raspala Jugoslavija i morali smo sa novim .com domenom da postignemo stari rejting na Google pretrazi. Treće, postali smo konkurencija najvećoj video produkciji u Americi iz te oblasti. Da bi stvar bila još gora moj karate klub se zvao Tsunami, a i oni su se igrom slučaja zvali „Tsunami productions”. Doživeli su sve previše lično i zbog dva tri naslova pokrenuli DMCA postupak protiv mene.

Problem je nastao oko autorskih prava. Na početku to nije bilo previše bitno i niko o tome nije obraćao pažnju. Nisam hteo da brinem o tome, jer sam u početku ja poručivao od firme iz Novog Sada. Moja logika je bila da oni sigurno imaju to rešeno oko autorskih prava jer su firma, a ja ću jednostavno preprodavati njihove proizvode. Međutim, kako smo se sprijateljili oni su me posle par meseci pitali zašto ne presnimavam sam? Ja pomenuh autorska prava, ali mi oni odgovoriše kako to niko ne gleda i da to nema veze jer se zakoni US ne primenjuju u svim delovima sveta. Objasniše mi kako se ne radi o holivudskim fimovima nego o sportskim kasetama i kako ne treba da brinem. Kasnije se ispostavilo da nije baš tako.

Za vreme rata domaće tv stanice su emitovale najnovije holivudske filmove bez prava, sav software je bio piratizovan i sve ukupno je bilo poprilično neregulisano. Ipak, vremenom „maca dođe na vratanca”. Ta konkurentska američka multimilionska firma je angažovala advokate iz New Yorka koji su mi pisali par puta zvanično, ali ja sam im odgovorio kako američki zakoni ne važe na našoj teritoriji i što je najslađe od svega bio sam u pravu. Međutim, oni su pritisli CCnow, firmu koja je meni pružala naplatu kreditnim karticama. Ako američki zakoni nisu važili za mene, ipak su važili za drugu američku firmu.

Moram da kažem da je CCnow bio korektan do kraja. Bili su jako ljubazni i njihova pravna služba mi je objasnila da moraju da reaguju po tada novom DMCA zakonu i da mi oni nikako neće ukinuti naplatu kreditnim karticama ako potpišem izjavu da priznajem nadležnost suda u New Yorku. To je bilo to – šah mat. Razmislio sam i rešio da ne potpišem tu izjavu jer nisam želeo da me jednog dana hapse na nekom aerodromu i isporučuju sa lisicama kod sudije u New York.

Epilog

Sedim zamišljen i pričam sa drugarom koji mi je pomogao oko programiranja za web shop. Depresija, uloženo par godina u razvoj web shopa i onda sam morao sve da ugasim. Bio sam rešen da više nikada neću staviti sva jaja u jednu kotaricu. Onda on izgovori jako pozitivnu rečenicu koja je promenila sve – “Drugar, nemoj to da gledaš tako crno. Sa ovim što si do sada naučio oko marketinga, seo, email lista, web shopa možemo da napravimo bilo šta samo u nekoj drugoj oblasti gde nećemo kršiti zakon.”

Počeli smo da nabacujemo ideje i smislili „opasan plan“. Primenićemo sva znanja i ceo biznis model na adult sajtove. Logika je bila da ako smo ovako dobro radili u jednoj poprilično uskoj ciljnoj grupi, ko zna koliko ćemo para napraviti u adult tematici za koju uvek vlada ogromno interesovanje. Oči su nam se zacaklile i drugar u šali reče:

“Brate gorećemo u paklu zbog ovoga…“
a ja odgovorih “Možda… ali u crvenom Ferariju.“

To će biti tema nekog drugog teksta…