Lenočka – istinita priča

Tokom blokade, evakuisali su devojčicu iz Lenjingrada. Zvala se Lenočka. Imala je četiri godine. Zaboravila je prezime jer je bila jako mala. Izgubila je celu porodicu: majku, oca, baku i starijeg brata… I nju je pronašla specijalna brigada tokom blokade i jake zime, odlazili su u stanove i tražili decu čiji su roditelji umrli ili nestali. A onda su našli Lenočku i evakuisali je. Nije se sećala kako je ušla u dečiji dom, bila je tako sićušna.

Bila je toliko iscrpljena i nije više htela ni da jede. Ležala je u svom krevetu ili je sedila na stolici pored šporeta. Bila je uplašena i samo je ćutala. Mislili su da će Lenočka umreti.

Mnoga evakuisana deca su već umrla od teške iscrpljenosti, nemajući snage da se hrane i žive. Procenjuje se da je za vreme nacističke blokade Lenjingrada umrlo od gladi i bolesti oko 100.000 dece.

Ali jednog dana, jednonogi vatrogasac, čika Kolja, star oko dvadeset godina, napravio je lutku od starog peškira. Nekako je isekao, sklopio, šio. Olovkom nacrtao je oči, usne.

Dao je Lenočki lutku i rekao joj veoma ozbiljno: ′′Ti, Lenočka, dobro brini o ovoj lutki. Nauči je da jede. Sada si joj majka. I čuvaj je dobro. Pogledaj je Lenočka ona je tako bolesna i gladna. Ona čak i ne plače!“.

Lenočka je uzela lutku. Počela je da je ljulja i da joj tepa. Lutku je za ručak hranila kašom, šapućući joj nešto laskavo. A i Lenočka je počela da jede. Lenočka je oživela, jer ne treba da umre: treba da brine o lutki. Jer ako umre Lenočka, umreće i lutka.

Kad imaš nekoga da o njemu brineš, to je ogroman razlog da se boriš da živiš… zato se uvek seti male Lenočke.. Kada je odrasla, postala je medicinska sestra i doživela je duboku starost. I njene ruke su uvijek bile zauzete, a srce puno. Brinula je o svima pa i o sebi.

I čitav život čuvala je tu lutku. Umrla je prošle godine u svojoj 82 godini. Njena poslednja želja bila je da u njen kovčeg stave i njenu lutku. Njena najstarija unuka zove se Lenočka. Na dečijem odelenju glavne Lenjingradske bolnice stoji ova slika…

Jedan vrtić u Lenjingradu nosi ime Lenočka. Zbilja, zar stvarno mislite da ta krpena lutka nije nikad bila živa… ona je udahnula život Lenočki, a Lenočka njoj. Zajedno su živele… I umrle… Ali priča nastavlja da živi.

Rumen Račev, „Kuklata na Lenočka“

Ova priča je ostavila jak utisak na mene. Devojčicama su potrebne lutke, kao što su majkama potrebna deca. Nama ljudima je potreban smisao u životu. Ne radi se samo o zadovoljstvu, slobodi, slavi i parama kako nam zapadna filozofija danas objašnjava. Smisao je ono za šta živiš i što radiš iz ljubavi i bez ikakvog novca i slave. Taj smisao je Lenočka našla u lutki kao što mi nalazimo u porodici ili među svojim učenicima, pacijentima, klijentima…