Najveća tajna srpske istorije – zabranjena država

Izneću vam jednu tezu zbog koje su mnoge glave naših vladara u istoriji pale. To je ideja bez koje Dušanovo carstvo ne bi bilo moguće ali je ta ideja toliko ispljuvana i zabranjivana da nažalost i dan danas predstavlja tabu u Srbiji.

Da li ste nekada pomislili šta bi se desilo da kralj Aleksandar Karađorđević nije pravio državu sa katolicima Hrvatima i Slovencima, već sa pravoslavcima Bugarima i Rumunima? Koliko bi naša istorija bila drugačija? Da li znate da su knez Mihajlo i Aleksandar Obrenović upravo zbog ove ideje izgubili glavu?

Mnogi će sada pomisliti da sam sišao sa uma i kako nisam svestan zverstava koje je bugarska vojska napravila u I svetskom ratu. Ipak pročitajte ovaj tekst do kraja.

Kako se desio nož u leđa?

Istina je da su ogromna zverstva počinili Bugari u Srbiji u I svetskom ratu i  drugim sukobima ali treba imati u vidu da je u to vreme na vlasti u Bugarskoj bila nemačka dinastija koja je u saradnji sa Austro-Ugarskom učinila sve da podeli Srbe i Bugare i spreči svaki pokušaj njihovog ujedinjenja.

Car Ferdinand I

Na vlasti u Bugarskoj je bio car Ferdinand Maksimilijan Karl Leopold Maria fon Saksen-Koburg und Gota, a u Srbiji Milan Obrenović koji je bio saveznik Austro-Ugarske. Treba ovde takođe dodati da je Vatikan bio veliki protivnik ujedinjenja pravoslavaca na Balkanu jer je to bilo u direktnoj suprotnosti sa politikom katoličenja i unijatstva koje se dešavalo u Hrvatskoj, Bosni, Rumuniji i Albaniji.

Malo je poznato da je i Rusija bila veliki protivnik ujedinjenja Srbije i Bugarske. Oni nisu želeli jaku državu na Balkanu već su pretendovali da okupiraju Bugarsku ili da barem u njoj uređuju vlast.

Ovi faktori su uticali da 1885. dođe do čuvenog bugarsko-srpskog sukoba. Kralj Milan je na mig Austro-Ugarske napao Bugare i tako su obe države namerno gurnute u sukob. Postoji izreka ”…nož u leđa ko Bugarin”, međutim moram da kažem da smo 1885. mi Srbi prvi napali. Ne bih sada ulazio u detalje ali će Austrijanci i Nemci i druge svetske sile gurati Bugare protiv Srba u nekoliko kasnijih sukoba, a naručito u I i II Svetskom ratu.

Svetski vladari iz senke su ovo učinili kako bi i Srbima i Bugarima ogadili svaku misao na neku zajedničku ideju. Za vreme Tita ova politika se nastavlja, u obrazovnom sistemu i dokumentarnom programu su naručito isticani sukobi Bugara i Srba.

Cilj je bio postići ”bratstvo i jedinstvo” sa Hrvatima katolicima koji su počinili genocid nad Srbima i nikako ne dozvoliti da se probudi stari pravoslavni duh na Balkanu.

Strateške prednosti pravoslavne države

Zamislite državu koja se prostire preko celog Balkana, ima Dunavski put, izlazi na Crno more i Jadransko more, a pritom glavni putevi i gasovodi sa Bliskog istoka idu preko nje ka Evropi. Zbog svog strateškog položaja i sličnog mentaliteta naroda (pravoslavlje) to bi bila jedna od najačih država na svetu.

Treba sebi postaviti pitanja šta bi bilo da su Obrenovići uspeli u svojoj zamisli i napravili zajedničku državu pravoslavnih Slovena? Da li bi zapad smeo da bombarduje državu koja preko Crnog mora ima direktnu vezu sa Rusima? Da li bi Rusima bio problem da dostave naoružanje ili naftu? Da li bi Vatikan uspeo da pokatoliči celu Hrvatsku i deo Bosne da je postojala Bugaro-Srbija? Da li bi se desio Jasenovac i da li bi hrvatska država počinila genocid nad pravoslavnim Srbima da je postojala jaka pravoslavna država na Balkanu? Da li bi država koja drži sve suvozemne puteve ka Bliskom istoku bila danas deo EU?

Etnografska mapa Balkana, zelenom bojom su označeni Srbi (tamnije) i Bugari (svetlije)

Zajednička država Bugara i Srba u doba cara Dušana

Do današnjih dana ideja o zajedničkoj državi sa Bugarima u Srbiji potpuno je nezamisliva i većina ljudi nije ni svesna da su Srbi i Bugari više puta bili u jednoj državi. Kad god se to desilo vladali smo Balkanom ili čak i Romejskim carstvom (Vizantijom).

Najpoznatiji primer te pravoslavne države je obnova Romejskog carstva pod carem Dušanom. Međutim Titovi istoričari su se svojski potrudili da nam objasne kako Dušanova država nije obuhvatala Bugarsku, Bosnu, pa ni Hrvatsku. Iako postoje srpski manastiri u Hrvatskoj čak do Krke, po celoj Bosni, a postoje i istorijski izvori koji potvrđuju prisustvo Dušanove vojske čak do današnje Ukrajne.

Francuska karta koja pokazuje pravo prostiranje Dušanove države, uključujući žutom obojen deo Grčke i Albaniju. Time je Dušanova država izlazila na tri mora – Jadransko, Egejsko i Crno more

Naravno da je cela Bugarska bila deo Dušanovog carstva jer je Dušan na vlast u Bugarskoj doveo brata svoje žene Jelene koja je takođe bila bugarska carica. Da pomenem i da je Dušanova majka Teodora bila ćerka Bugarskog cara. Otuda je Dušanova vlast u Bugarskoj bila prirodna i porodična stvar. Nije bilo potrebe za nekim osvajanjem srpskim jedinicama, on je vladao prostorima svoje majke, dede i supruge.

U srednjem veku ta država je izlazila na tri mora – kod Halkidikija u Grčkoj izlazila na Egejsko more, na Jadranskom moru je granica išla sve do Slovenije i na Crno more do današnje Ukrajne.

Zajednički jezik i crkva u doba Nemanjića

U doba Nemanjića, od svih država najbliži su bili naši odnosi sa Bugarima. Sveti Sava je u Zakonopravilu rekao ”iznesoh ove knjige na svetlost slovinskog jezika…”. Obratite pažnju, nije rekao na svetlost srpskog ili raškog jezika, već slovenskog. A ko su Sloveni na Balkanu to je valjda svima jasno – to su svi oni koji govore istim jezikom. U doba Svetog Save ova odrednica se odnosila pre svega na Srbe i Bugare ali i na ostatak slovena u današnjoj Hrvatskoj, Grčkoj, Moldaviji i Ugarskoj od kojih će u 19. i 20. veku biti napravljene brojne nacije.

Napomenuću da je Savino Zakonopravilo bilo zvanični pravni dokument i u Bugarskoj, kao i kasnije u Rusiji za vreme cara Ivana Groznog.

Dakle, Srbi i Bugari su u vreme Svetog Save govorili istim jezikom – slovinskim. Imali su svoja slova – azbuku, liturgiju na svom jeziku i knjige na svom jeziku. Kasnije Vukovom reformom naš jezik je promenjen i udaljen od današnjeg bugarskog i srednjevekovnog srpskog toliko da nismo u stanju da čitamo svoje knjige iz doba Nemanjića.

Mi smo danas robovi provincijalnog tumačenja istorije koje su nametnuli jugoslovenski istoričari. Nisu Srbi i Bugari bili nekakvi odvojeni narodi već jedan pravoslavni narod koji je do doba Vuka Karadžića govorio istim jezikom.

Dovoljno je uzeti primer iz azbuke. ”Az, buki, vedi, glagolje, dobro, jest” – što bi u modernom prevodu značilo ”Ja slova čitam i izgovaram dobro”. Ovo je svima poznato kao čitanje azbuke na stari način. Malo ljudi zna da se u Bugarskom jeziku reč ”Ja” i dan danas kaže ”Az”. Dajem ovaj mali primer kako bih pokazao kako su Bugari više zadržali stari govor, a da se naš jezik više odmakao od staro-srpskog ili staro-slovenskog jezika.

Brojne su veze Nemanjića sa bugarskom vlastelom i toliko česte da to nema smisla ovde pominjati jer bi oduzelo previše mesta. Pomenuću samo da su mošti kralja Milutina trenutno u Bugarskoj i predmet su velikog poštovanja i posećuje ih brojni narod. Da pomenemo cara Šišmana koji je bio oženjen Anom Nedom ćerkom kralja Milutina ili da pomenemo cara Konstantina Tihog koji je u svojoj biografiji napisao da je unuk Stefana Nemanje?

Kada se zna da je Sveti Sava takođe bio sahranjen u Trnovu u Bugarskoj čovek ne može da se ne zapita o čemu se ovde radi? Pre svega rekao bih da današnje nacije nisu isto što je bilo u prošlosti. Narod se pre svega određivao kao ”pravoslavni” tj. ”pravoverni” kako se tada govorilo i govorio je istim jezikom. Plemstvo je bilo teritorijalno raško (srpsko) ili bugarsko.

Pre Nemanjića carska titula je bila kod Bugara, međutim u vreme cara Dušana ona dolazi u ruke srpskog plemstva i Pećke patrijaršije.

Ovo se desilo jer je bugarska crkva izgubila podršku u narodu nakon što je pokušala da prizna rimskog papu u vreme osvajanja Carigrada. To su čuveni bogumili koje je Stefan Nemanja izbacio iz svoje države i osnovao novu crkvu kako bi sprečio dalji rad ovih unijatsko – vatikanskih misionara.

Ima čak naznaka da je Sveti Sava bio patrijarh Srpski i Bugarski. Ako je ova teza tačna onda je verovatno ubijen u Trnovu kako bi Bugari preuzeli patrijaršku titulu. Ovo je tema za jedan poseban tekst pa neću ovom prilikom dublje o ovome. Dovoljno je reći da su od cara Dušana Srbi i Bugari objedinjeni pod  Dušanovom krunom i crkvom.

U doba Svetog Save srpski uticaj i vladavina su se vrlo brzo proširili na ceo Balkan. Taj uticaj je ostvaren putem pravoslavne kulture. Nažalost to je mnogima danas nepojmljivo jer pravoslavlje ne razumeju već ga tumače samo kao nekakvu ”religiju” kako su učili u školi.

Crkva srednjeg veka je bila pre svega zakonodavna institucija (Zakonopravilo Svetog Save), zatim obrazovna (škole, prepisivanje knjiga), medicinska (bolnice), a zatim socijalna (pomoć siromašnima), a na kraju i kulturna (freske, pesme-molitve, mozaici, arhitektura).

Za vreme Turaka i Pećke patrijaršije

Čak i za vreme Turaka, Bugari i Srbi, su živeli pod istom kapom Srpske pravoslavne crkve. Do 1766. godine Srpskoj Pećkoj Patrijaršiji pripadale su pored drugih i ove eparhije: sofijska, vidinska, niška, šerhejska (pirotska), ćustendilska, samokovska i veleška. (izvor: ”Današnja Bugarska i njene pretensije” – Mita Dimitrijević, Niš 1915.)

Dovoljno je samo da pogledamo kult Marka Kraljevića koji je sačuvan podjednako kod Bugara kao i kod nas, a to je zato što smo bili vekovima pod jednom kapom i govorili istim jezikom sve dok nas akcijama tajnih služba, komunista i masona nisu zavadili.

Interesantno do rascepa između Srba i Bugara dolazi upravo u Hilandaru. 1758. godine. Tada je Jovan Rajić otišao na Svetu Goru, obišao Hilandar i Zograf radi prikupljanja istorijske građe. Nakon toga je napisao knjigu ”Istorija Bugara, Hrvata, Srba i drugih naroda”

Rajić je u Hilandaru upoznao proigumana bugarskog porekla Pajsija koji mu je pomogao. Međutim Pajsije je inspirisan Rajićevim delom krenuo njegovim stopama i napisao prvo moderno delo o bugarskoj istoriji. Po srpskom književniku i diplomati Ivaniću, Pajsije Hilandarac je bio „Srbin iz Samokova“, a ne Bugarin. Kao hilandarski kaluđer išao je u Rusiju, gde je „došao do saznanja da je Bugarin“.

Nakon 1766. pravoslavci su kažnjeni zbog pobuna i voljom Sultana ukida se Pećka patrijaršija i Ohridska arhiepiskopija. Na čelo srpske crkve se postavljaju Grci (fanariotski period) i sve se stavlja pod nadležnost Carigradske patrijaršije.

Za to vreme živeće srpska crkva u Vojvodini pod Austro-Ugarskom i Crnoj Gori pod Venecijom. Bugarska crkva je od 1776. bila pod vlašću Grka i obnavlja se tek nakon pisanja Pajsija Hilandarca i 1871. kada se održava prvi crkveno-narodni sabor.

Samuilova država

Treba znati da kad god su Srbi, Bugari i Grci bili u savezu Rimsko carstvo (lažno nazivano Vizantija) je bilo jako. Dušanova vladavina je poslednji primer takvog saveza. Nasuprot tome kad god bi Carigrad krenuo na Slovene, Rimsko carstvo je slabilo i bilo laka meta za Otomane i Latine.

Problem je današnje zvanično tumačenje Vizantije koje je maštovito oblikovano da odgovara postojećim državama pre svega Grčkoj. Tako se održava ta vizija kako je to nekakvo ”grčko carstvo”. Treba razbiti taj mit i reći prosto da Vizantija nije postojala, već se oduvek zvala Romejsko carstvo i da je to bilo pravoslavno carstvo. Tim carstvom podjednako su vladali Grci, Jermeni, Srbi i Bugari.

I pre Dušanovog carstva, Srbi i Bugari su bili u zajedničkoj državi u vreme cara Samuila. Interesantno, Samuilova država je imala skoro potpuno iste granice kao kasnije Dušanovo carstvo i izlazila je na tri mora takođe.

Samuilova država 996. godine

Car Samuilo se borio za nezavisnu slovensku crkvu i upravu, ono što je tek Stefanu Nemanji i Svetom Savi pošlo za rukom.

Međutim ni tu nije kraj jer imamo dokaze i za ranije države Srba i Bugara. Recimo, nakon smrti Samuila nakon nekog vremena dolazi do krize jer nije bilo prestolonaslednika pa bugarsko plemstvo dolazi u Duklju (Crnu Goru) i traže od kralja Bodina (rod Vojisavljevića) da preuzme njihov carski presto i on biva krunisan kao car Bugarske Petar III.

Mogli bi da idemo još u prošlost i pogledamo rimske hronika pa ćemo videti da je postojao savez Gota, Ilira, Huna, Tribala, Dardanaca i ranije kad god bi Carigrad pokušao da vlada čvrstom rukom na Balkanu. Bugari su nekoliko puta opsedali Carigrad i u svim tim pohodima su učestvovali i Srbi.

Ubistvo kneza Mihajla

Ipak vratimo se modernijoj istoriji i videćemo da se stvari ponavljaju već više od hiljadu godina.

Knez Mihajlo Obrenović je bio veoma popularan u narodu i vrlo obrazovan ali je ubijen i istina o njegovom ubistvu i dan danas nekako izmiče istoričarima. Obično se u medijima koristi floskula ”i dalje postoji polemika između istoričara o motivima njegovog ubistva…”. Međutim, istina je da je ubijen jer je radio na ujedinjenju Srbije, Bugarske i Vlaške.

Treba znati da su Obrenovići imali ogroman imanja u Vlaškoj (današnja Rumunija), da je knez Mihajlo tamo odrastao i da u to vreme praktično nije postojalo razlike između Vlaha i Srba.

Godine 1867. vlada Srbije je tokom oslobodilačkih ratova protiv Turaka, sklopila sporazum u Bukureštu sa Bugarskim revolucionarnim komitetom i predstavnicima Vlaške o stvaranju nacionalne države Bugaro-Srbija ili Srbo-Bugarska koja je trebala da objedini Srbiju, Bugarsku, Vlašku i Moldaviju pod zaštitom Rusije. Prvi suveren te države je trebao da bude Mihajlo Obrenović.

Dakle 1867. je knez Mihajlo ubijen a već 1885. je došlo do rata između Srbije i Bugarske. Za ovo su najviše krivi Rusi koji su Sanstefanovskim mirom obećali Bugarima – Niš, Prištinu, Prizren i Ohrid. U Francuskoj je Napoleon pao sa vlasti i Srbija je izgubila svog glavnog diplomatskog saveznika. Tako su velike sile zakuvale rat između balkanskih Slovena.

Iste godine kada je ubijen naš knez, dolazi do formiranja Mađarske, a ubrzo i Rumunije, dve zemlje koje su imale za cilj da agresivno asimiluju slovenski narod. Time je projekat ujedinjenja slovena srušen. Prilikom formiranja Rumunije sive eminencije iz Vatikana su otvoreno stavile do znanja da se radi o rimskoj državi (Roma – Rim – Romanija). Interesantno iste godine je prihvaćena Vukova reforma jezika.

Pokolj Obrenovića

U Majskom prevratu pripadnici ”Crne ruke” su zverski ubili Aleksandra Obrenovića i iskasapili Dragu Mašin. Paradirali su po gradu sa njihovim delovima tela. Međutim, malo je poznato da je tada ubijeno još oko 200 saradnika kraljevske porodice i još 123 člana porodice Obrenović.

Intrigantno je da se  Majski prevrat desio 28. maja 1903. godine, na isti dan kada je 35 godina ranije ubijen knez Mihajlo Obrenović u Košutnjaku.

Na vlast su dovedeni Karađorđevići koji su bili marionete u rukama stranih tajnih službi. Kralj Petar je bio francuski legionar, a Aleksandar je kasnije obrazovan u Moskvi. Oni će se u svojoj politici sve vreme oslanjati na Francusku i Rusiju.

Jugoslavija kao tamnica srpskog naroda

Umesto prirodne države i saveza sa Bugarskom, Svetske sile i tajna društva su napravile tu neprirodnu državu pravoslavaca i katolika, kako bi osigurale da pravoslavci nikako ne izađu na dva mora (Jadransko i Crno more) i time dođu u dominantan položaj na Balkanu i Evropi. 

Za razliku od Obrenovića koji su vodili više ratova ali uz relativno male žrtve, Karađorđevići će povesti celu državu u klanicu I svetskog rata. Izmanipulisani od strane velikih svetskih sila Srbija će skupo platiti svoju pobedu.

Nakon rata velike sile su dozvolile širenje države na zapad ali nikako na istok i jug ka Grčkoj, Bugarskoj i Skadru zbog čega su bile spremne i da zarate sa nama. Ujedinjenjem Srba i Bugara pravoslavci na balkanu bi ostvarili primat nad manjim katoličkim narodima, a to Vatikan nije smeo da dozvoli.

Iako je na prvi pogled nova država dobila velike teritorije, to je ustvari bila pirova pobeda i ona je ustvari izgubila svoju dušu jer je srpska crkva izgubila svoj uticaj.

Krađa Miroslavljevog jevanđelja iz sobe kraljevskog para Obrenovića zloslutno je najavila dalja dešavanja. Uvodi se latinica, potpisuje se Konkordat sa Vatikanom i dozvoljavaju se katoličke crkve na teritoriji cele zemlje, hrvatski i slovenači oficiri koji su učestvovali u ratu na austrougarskoj strani dobijaju više činove i uključuju se u vojsku.

Obratite pažnju na detalje, kralj Aleksandar je bio kralj Jugoslavije, ne Srbije. On je prvi kralj koji nije ustoličen u Žiči od strane Pećke patrijaršije već u nekom beogradskom salonu.

Pravoslavna crkva je tokom vladavine Karađorđevića izgubila svoj primat. Sudsku funkciju su obavljale vladike a to je ukinuto, pismenost je negovana u crkvenim školama i to je ukinuto a jezik modifikovan, crkva je imala i funkciju opštinske arhive i evidencije (spiskovi rođenih, venčanih i umrlih) i to je ukinuto. Na kraju je izgubljena i funkcija vođenja lokalne zajednice tj. istaknutih ljudi okupljenih oko crkve i rimskog građanskog prava još iz doba Svetog Save.

Time je crkva izgubila svoje praktične funkcije i postala samo ”religijska” ustanova. Danas većina ljudi nema ideju šta je zapravo crkva i nisu svesni da je sa crkvom palo i srpstvo. Mladim generacijama je ostalo samo da se čude kako i zašto je u centru svakog mesta po jedna crkva?

Svako mesto u Srbiji u svom centru ima crkvu oko koja je ranije imala funkciju opštine, arhive, suda, škole, socijalne ustanove.

Šah mat za srpski narod

Srbi kao narod će najviše stradati u 20. veku u dve Jugoslavije, onoj Karađorđevića i kasnije Titovoj. Više je Srba ubijeno u tih 100 godina nego ukupno u prethodnih 1000 godina.

Kada pomislim na junački marš naše vojske ka Krfu, ne mogu da se ne setim genocida nad Jermenima u Turskoj. Oni su isto stradali šetajući u kolonama po gudurama i pustinjama, gladni i bosi bili su lak plen napadačima.

Srpski vojnici marš preko Albanije levo, desno Jermenski marš smrti.

250.000 ljudi je umrlo u tom povlačenju preko Albanije. 1.100.000 ljudi je poginulo u I svetskom ratu u Srbiji i još toliko je bilo ranjeno. Katastrofalna je bila politika Karađorđevića koji su bili obični pioni velikih sila. Lako je vikati ”Juriš!” treba decu podići i odgajiti.

Vladavina Karađorđevića je počela krvavim pirom i tako se i nastavila. U I svetskom ratu poginuće četvrtina stanovnika Srbije. Dodajte na sve to pegavi tifus, austrijske i bugarske logore, glad i iseljavanje naroda i pokatoličenje.

Treba pomenuti da je kralj Aleksandar je bio oženjen Rumunskom princezom i da je stvorena ”Mala Atanta” savez Kraljevine SHS, Rumunije i Češke. Aleksandar je pred kraj života promenio politiku i planirao da se osloni na Rumuniju i pusti Hrvatsku da ide svojim putem, ubrzo je izgubio glavu.

Samo dve nedelje pre atentata u Marseju 1934. godine prilikom posete kralja Aleksandra Karađorđevića Sofiji, ne prijemu koji je uveče priredio bugarski kralj Boris, bugarski viši oficiri dizali su čaše u zdravlje budućeg ”balkanskog cara Aleksandra”. Kada ga je kralj Boris upozorio na mogući atentat, Aleksandar je odgovorio da je on već ionako mrtav misleći na rak koji ga je izjedao.

Najgore od svega je što je u Rusiji 1917. car izgubio vlast i došli su komunisti. U Srbiju se sklonilo mnogo carskih funkcionera i prekinuti su diplomatski odnosi sa Rusijom sve do 1931. godine. Zato je Rusija u II svetskom ratu pomagala hrvatske komuniste i makedonski VMRO. Kada je stvorena NDH, SSSR je bila jedna od prvih država koja ih je priznala.

Nakon ovakvih gubitaka u I svetskom ratu i nakon okretanja Rusije i Nemačke protiv nje Srbija je bila lak plen u sledećem svetskom ratu. Svoju nezajažljivost, mondijalizam i pohlepu za teritorijama Aleksandar će na kraju platiti glavom i par decenija kasnije na čelo države će biti doveden Hrvat komunista, dupli agent i bivši austrijski vojnik – Tito.

Za vreme Tita Srbima će biti zabranjeno da govore o genocidu u Hrvatskoj, Kosovo, Vojvodina, Makedonija, Crna Gora i Bosna će postati posebne republike, istaknuti Srbi (oficiri, profesori, privrednici) će biti ubijani, crkva će biti potpuno oslabljena i podeljena.

Najgore od svega što se desilo je da nam omladinu obrazuju okupatori. U razgovoru sa Meštrovićem, Tito je rekao:

„Zašto se Vi ne vratite u Jugoslaviju?“ pita Tito Ivana Meštrovića.

„Bojim se Srba!“ odgovara vajar.

„Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati!“, odgovario je Tito ispijajući viski.

Današnja situacija:

Srbi ne znaju svoju istoriju, niti mogu da čitaju svoje stare knjige. Većina ljudi piše latinicom. Školstvo je zasnovano na programu koji je bio za vreme Jugoslavije.

Mnogi Srbi su ateisti i ne razumeju smisao crkve kao naddržavne institucije koja okuplja Srbe u regionu.

Većina ljudi ima negativan stav o Bugarima iako su pravoslavci.

Izlazak na Crno more nikome ne pada na pamet, a i do Jadrana imamo granicu.

Ne postoji jako ustrojstvo države u smislu legalnosti i duhovnosti, političke stranke i korupcija su glavni problemi.

Mediji i brojne NVO, pomognuti iz inostranstva održavaju smisao haosa u glavama ljudi sprečavajući narod da se ujedini i osvesti.

Nova geostrategija?

Najveća noćna mora zapadnog sveta je upravo ujedinjenje pravoslavaca na Balkanu i njihov izlazak na Jadran i Crno more gde bi imali direktnu vezu sa Rusima, jer bi tada držali sve kopnene puteve ka Bliskom istoku.

Setimo se svoje istorije – carstvo je postojalo samo kada smo izlazili na ta mora i kada je postojalo pravoslavno jedinstvo. Zato smo toliko i stradali u 20 veku jer je to jedinstvo moralo biti sprečeno. Zato je naša crkva i dalje izložena napadima jer je ona glavna karika ujedinjenja pravoslavaca na Balkanu. Između ostalog zato imamo trenutno problem da se ujedinimo sa Crnom Gorom i izađemo na Jadran.

Pišem ovo da bih skrenuo pažnju nekim budućim generacijama i pomogao da se promeni način gledanja na nacionalnu istoriju. Izgubili smo ceo vek u državi sa katolicima, zapitajte se šta bi bilo da smo bili u državi sa pravoslavcima.