Савино Законоправило 3. – православно царствo и лажно царство

Законоправило се не уклапа у постојећи историјски наратив и зато су га југословенски историчари крили ко змија ноге. Хајде да погледамо историјски контекст и видимо шта се дешавало у време када је Свети Сава састављао Законоправило (Номоканон)?

У доба Светог Саве православље се борило за свој опстанак. Римокатоличка алијанса позната под називом ”Свето Римско царство” је 1204. на превару освојила Цариград и већи део територија правог Римског царства (Византије – Ромеје). Православље је у том тренутку било у ропцу и никада раније није било тако близу потпуног пораза.

Свети Сава је могао да прикључи Србију победничкој католичкој алијанси, али не – он ради управо супротно и диже барјак православља у тренутку када је оно окупирано. У том тренутку Србија је потпуно окружена. Католички бискуп седи на царском трону у Цариграду, цар Византије је у избеглиштву у Никеји, латински пљачкаши пљачкају манастире на Светој Гори, а Бугарска је обећала верност папи.

Ова Савина одлука ће запечатити судбине Срба, Бугара, Грка, Руса и дефинисати наше односе са Ватиканом и западним силама много векова унапред.

Треба да будемо свесни да је Законоправило правни акт и писани доказ да су, у доба Светог Саве, Срби били део Римског царства. То је оно царство кoje ми данас погрешно називамо ”Византија”. Ако је некоме била потреба потврда са печатом за ову тврдњу – ето имамо је постојањем Законоправила. Наше право настало је од римског грађанског права, а црква и држава са благословом римског цара и цариградског патријарха.

Не само да смо били део тога царства, већ је држава Немањића била последња фаза Ромејског царства. Били смо бедем ромејске православне културе и држали континуитет царства два века након што су латини и османлије кренули у истовремено пљачкање царства. Мислим да са правом можемо рећи да су Срби одбранили православље и сачували Свету Гору, а можемо и додати да није било нас данас ни Бугари, а ни Грци вероватно не би били православци.

Да би вам мало приближио димензије ове тврдње, рећи ћу само да се Италија, у доба Светог Саве, већ 7 векова налази у власти франачких држава и нема никакве везе са Римским царством иако ми данас Италију доживљавамо као наследника ромејске културе. Србија тог времена је била главна узданица ромејског цара и последња нада православне ромејске културе а ми Срби нажалост тога данас потпуно нисмо свесни.

Ово је трећи текст о Законоправилу Светог Саве који ће још мало расветлити зашто ова књига није преведена до ове године и није била доступна.

Византија или Римско царство?

Када се у литургији и црквеним књигама помиње ”Царство божије” оно данас има симболично значење, међутим у 11. веку је такво царство заиста постојало и било врло опипљиво на земљи – то је било Римско царство – прва хришћанска држава. Међутим, оно што нас нису учили у школи је да је Римско царство уствари било православно.

Римско или Ромејско царство што је исто, нажалост погрешно се користи израз Византија јер су се историчари тако договорили, иако ти ”византинци” сами себе никада нису тако звали нити су користили тај термин. Они су себе звали Ромеји. Чинили су их народи Грка, Срба, Бугара, Јермена, латина из малих италијанских држава, хиспањолаца, Копта, Палестинаца (који су у то време били православци), арапа и африканаца. Сви заједно били су обједињени у заједничкој православној култури.

О хришћанском православном Ромејском царству можемо говорити од 325. године када је цар Константин Велики (рођен у Нишу), померио седиште царства из Рима у Константинопољ и вратио права хришћанима који су претходно били забрањени.

Град Константинопољ се није тако звао, а није се звао ни Византион како понекад можемо прочитати. Име града је одувек било Нови Рим, а код Словена је познат под називом Константинград или Цариград јер је ту било седиште римског цара. То је данашњи Истамбул.

Константин је преселио сву администрацију, сво племство и институције у Нови Рим (Цариград) и тамо је организовано царство по новим хришћанским начелима. Након тог пресељења главног града Римско царство ће постојати више од 1000 година до свог пада 1453. године.

Цар Константин се сматра за свеца и увек ме је интересовало шта је он то конкретно учинио за хришћанство да буде проглашен за свеца. Одговор на ово питање ми је бежао све док нисам одслушао предавање професора Жарка Видовића који то лепо објашњава. Константин није дозволио да га племство и свештенство поставе за ”врховног свештеника” или ”сина божијег” како је то раније био случај у Римском црству.

Пре њега сви римски цареви су обављали функцију врховних свештеника, међутим цар Константин је Бога поставио изнад себе, одвојио цркву од државе и дао јој независност у раду. Држава се није мешала у послове цркве већ су се узајамно помагале. Римско царство од од Константина почива на симфонији цркве и државе.

После Константина најважнији римски цар је Јустинијан. Он је рођен у Тауресијуму, градићу код Лесковца у данашњој Србији и највећи је кодификатор римског права. Он је поново оживео римско право али у светлости јеванђељских порука из Новог завета, доношењем закона који су пре свега штитили заједницу (цркву), породицу, жене, робове и сиромашне.

Реконструкција изгледа цара Јустинијана.

На почетку Јустинијанове владавине Римско царство је било у паду, закони се нису поштовали јер су их кршили моћни, а корумпиран сенат као институција није више имао ауторитет. Зато је Јустинијан заобишао римски сенат и закони су проглашени на васељенском црквеном сабору јер су само црквени оци имали довољно ауторитета за становнике Ромејског царства.

Од тада чувени закони римског грађанског права ће надаље бити редовно доношени на црквеним саборима, а не у сенату. То је управо оно што пет векова касније проналазимо у Законоправилу Светог Саве – Јустинијанов законик, одлуке свих Васељенских сабора Римског царства и правила организације цркве. На исти начин ће и у Србији одлуке бити доношене на црквеним саборима.

Од времена Јустинијана у Римском царству цар није судио по својој вољи већ је сваки становник био равноправан и правно заштићен на начин како ће то тек хиљаду и двеста година касније бити у земљама западне Европе. Сви грађани Римског царства су пред Богом и законима једнаки, укључујући и цара.

Интересантно и потпуно занемарено у уџбеницима историје је да је Јустинијан поставио манастире као главне чуваре римског грађанског права. Дакле, црква није била само религијски објекат како се данас говори, већ напротив од цара Јустинијана, па и у време Светог Саве црква је била и правна институција која је чувала права свих грађана, борила се против корупције и злоупотреба кроз своју судски, законодавни и образовни рад.

Цар Јустинијан је саградио велику цркву Свете мудрости (Ајa Софија) у којој се по први пут на челу царства приказује Богородица, симболишући да је на челу државе право (логос), тј. света мудрост коју представља Богородица и мали Исус, а не цар.

Од 4. века Римско царство је било православно и функционисало је на принципу симфоније цркве и државе (симболично то је представљено амблемом двоглавог орла).

Фреске у Аја Софији јасно симболишу раздвајање судске и извршне власти. Са леве стране Јустинијан који дарује Аја Софију, са десне стране Константин који дарује Цариград и на челу државе Богородица која симболише свету мудрост и мали Христ као обећање царства Божијег.

Свети Сава гради нову државу тако што гради правни систем по угледу на Јустинијанове одредбе градећи манастире и епископије како би бранили римско грађанско право и православни идентитет (веру).

У Законоправилу су закони Ромејског царства преведени на наш језик. Након мисије Ћирила и Методија који су превели Јеванђеље на старо-словенски, залагање Светог Саве и његових сарадника на превођењу римских закона и прављење система манастира је највећи цивилизацијски помак у историји Словена. Треба разумети да је превођење римских закона и стварање система епископија био неопходан корак за добијање аутокефалности.

Треба истаћи да Јустинијанови закони чине један од најбитнијих делова Законоправила Светог Саве. Ми данас нисмо свесни да Мирослављево јеванђеље и Законоправило Светог Саве чине комплет. Јеванђеље је од Бога, а Законоправило су закони потекли из јеванђељских учења. Југословенски историчари говоре како је Србија била вазална држава, међутим истина је да смо ми једноставно били део православног царства. У Законоправилу се ни на који начин не говори о некаквом ”српском” краљевству или царству, већ напротив ми смо просто били део православног Римског царства.

Основна идеја постојања цркве јесте да буде чувар права и достојанства грађана без обзира на промене у власти или промене граница. У томе се огледала независнот цркве која је бранила право и онда када је то било у противности са политичким одлукама или када је територија касније била окупирана под Османлијама или Латинима. Црква је пре свега била грађанска институција, а не ”религијска” како је то данас случај.

Од Јустинијана па до Светог Саве црква је, поред судске и законодавне, имала и просветитељску делатност јер је смисао манастира била обука будућих свештеника, епископа, преписивање књига, изградња цркава и манастира и сарадња са властелом у смислу очувања закона и православља. За обичне људе (вернике) црква је била та која је штитила право заједнице (села) и појединца, заштиту имовине, подизање породице у складу, заштиту слабијих (жена и зависних чланова и чињење добрих дела у складу са ”божијим законима”. Такође црква је била место образовања појединца у смислу разумевања и поштовања исправних вредности али и духовно-телесном терапијом молитвом и постом, доприносећи тиме богаћењу (спознању божије мудрости) те особе.

Да резимирамо, у Јустинијановом праву главни чувари римског грађанског права су епископије и манастири. Сви грађани су једнаки пред Богом, укључујући и цара. Манастири су законодавно, судско, верски и академски центри царства. Цркве су место окупљања локалне заједнице у којима се закони проповедају и пружа духовно телесна терапија сваком појединцу путем поста, молитве и подучавања (преумљења).

Овај правно-просветитељски-терапијски оквир ће чинити основ оног шти ми данас зовемо римском цивилизацијом тј. православним идентитетом. Реч ”вера” у доба Светог Саве више одговара данашњој речи за ”идентитет народа”, јер су то вредности до којих држимо и наше колективно памћење (историја).

У доба Светог Саве Србија је била део Римског царства које је сведено на свој централни део који је обухватао Грчке, Бугарске, Српске територије на Балкану и у Азији.

Историја није егзактна наука и ми данас учимо једну договорену историју која Римско царство често назива и ”грчко царство” игноришући притом чињенице да су Срби, Бугари, Руси, Јермени и други такође давали цареве тог Римског царства.

Ни свето, ни римско, ни царство

Термин Византија су измислили језуити много касније у 17. веку. Језуити су посебан ред римокатоличке цркве и ударна оштрица Светог Римског Царства. То Свето Римско царство је тврдило да је наследник ”правог” Римског царства на западу, а уствари је настало у 12. веку у доба Фридриха I Барбаросе.

Многи су збуњени када ово читају, јер смо у школама учили о Светом Римском Царству као наследнику Рима на западу и Византији на истоку. Зато тврдња да је Византија уствари право Римско царство тражи додатно објашњење.

Треба да разумемо да од 4. века није било никаквог ”западног Римског царства” западни Рим је пао у време цара Непота и од тада више не постоји. Латински вековима нико није говорио. То је историјски позната чињеница. Следећих седам векова на западу влада оно што је познато под именом ”мрачни средњи век”. Тек у 11. веку ће се франачко-германске државице, Венеција и папа удружити у нечасном чину да воде крсташке ратове. 

Поставља се питање како је дошло до формирања католичке цркве, а одговор на ово питање је најбоље дао историчар и свештеник Френк Романидес у својој чувеној књизи ”Франци, Ромеји, феудализам и доктрина” коју можете прочитати на овом линку.

У почетку, током петог века, германо-франачке хорде су отимале византијске провинције на западу: територије Шпаније, Галије (Француске), Германије и северне провинције Италије. Како би коју територију отимали тако би постављали свог епископа који је преко цркве држао бивше поданике Римског царства, православце, под контролом. Зато је дошло до промена догми цркве како би она гарантовала власт феудалног господара одређене кнежевине.

Док је на истоку владало грађанско право које је чувала црква и у коме је грађанин био сигуран од прогона и самовоље владара, на западу је црква коришћена за сузбијање мишљења, контролу грађана и организовање освајачких похода.

Установљена је права војна хијарархија унутар те нове цркве и измишљен је читав систем казни и опроштаја који се завршавају у рају или паклу. На тај начин настала је ”римокатоличка црква” као нека врста милитаризоване верзије хришћанства у име државе. Све измишљено је у потпуној супротности са изворним православљем.

Свето Римско царство у време Светог Саве

Под окриљем те отцепљене католичке цркве са германо-францима настаје савез Венеције, Ђенове, Мађарска, Шпанија, Енглеска…  Сви заједно праве серије пљачкашких и освајачких крсташких ратова, и спроводе инквизицију за решавање проблема унутрашње политике.

Римски епископ – папа је био само један од равноправних епископа унутар Римског царства са седиштем у Цариграду. Временом он се поставио на чело тог савеза малих германских држава чији су витезови били добро организоване пљачкашке групе.

И ту долазимо до још једне подметачине у историји а то је прича о ”размимоилажењу” католичке и православне цркве 1054. године. Није било никаквог размимоилажења те године јер су римске папе редовно учествовале на Васељенским саборима и били део православне цркве и после тог датума о чему постоје историјски докази.

Папа и многи феудални господари са запада су изражавали поштовање и верност Ромејском цару све до 1204. године.

До правог разлаза долази управо 1204. године када ће плаћеници са запада на превару освојити Цариград и опљачкати православно царство. Дошли су да пруже помоћ цару у борби против муслимана и онда на превару упали у град. Настало је Латинско царство које је омогућило 60 година пљачке ромејског царства. 

Језуитским историчарима је било потребно да верујемо у 1054. годину како би закључили да су се две цркве поделиле и онда је касније дошло до сукоба. Међутим, истина је да није постојала никаква римокатоличка црква већ да се Ватикан стварно отцепио 1204. јер тада је нападнуто царство, опљачкано и тек тада се формира римокатоличка црква која мења догме и тиме одваја од православља.

Сва срећа па су Ромеји у својим правним актима све забележили. Управо због тога у Законоправилу скоро петину књиге заузимају одредбе које показују правни след, тј. излагање које одлуке ког Сабора су када усвојене и како гласе. С обзиром да сада постоји превод Законоправила ми смо у стању да својим очима видимо да су се римокатолици одвојили од православља, а није било некаквог разлаза. Да ствар буде још јаснија у Законоправилу је велики део књиге посвећен римокатолицима које називају јеретицима са којима нема никаквог разговора нити мешања.

Које су последице ако није било разлаза две цркве те 1054. године? Како онда изгледа мапа Балкана и маштовита објашњења попа Дукљанина? Где је линија територија? Испада да је цела Далмација и Босна биле део православног царства што и данас можемо видети јер се у центру сваког места налази православна црква. Коме је онда папа признао круну? Сва та признања, преписи и мапе настале су мало касније да оправдају експанзију нове римокатоличне цркве. Најпознатији случај фалсификовања историје на нашем простору је ”Константинова даровница” за коју је Лоренцо Вала још у 15. веку доказао да је фабрикована.

Због постизања културне доминације Језуити су чинили све да покажу да су они наследници ”Римског царства са запада” измислиће назив Византија који је и данас у употреби. Вековима ће многе старе књиге и повеље бити ”преписиване” у римокатоличким манастирима где су их кориговали доказујући да су они Рим а да је на истоку уствари некаква ”Византија” у којој живе ”шизматици”. Срећом за нас у 12. веку када је писано Законоправило Светог Саве ствари су биле много јасније и зато његовим проучавањем можемо доћи до праве истине.

Морам рећи да су римокатолици у својој замисли прилично успели, иако су ствари које овде наводим прилично познате у академским круговима, обичан народ је и даље хипнотисан филмовима, историјским документарцима, а у нашем школском програму је и даље заступљена та фризирана историја Рима на западу и Византије на истоку. Разлог за ово је што је овакав поглед на историју одговарао Аустро-угарском царству, а након тога комунистима, а и данас одговара онима који заговарају западне вредности и либерални капитализам.

Крајњи циљ је да поверујете да је Европа настала на темељима западног Римског царства из покрета ренесансе, а истина је да је ренесансу покренуло пресељење капитала, занатлија и племства из опљачканог Цариграда и да Европска цивилизација почива на пљачки и једном нечасном делу.

Реконструкција цркве Светог Марка у Венецији пре и после пљачке Цариграда

За крај рећи ћу само оно што је Волтер још у 18. веку рекао о том Светом Римском Царству: ”оно свакако није било свето, није било ни римско, а није било ни царство…”.

Ако нисте читали остале делове текста:

Савино Законоправило 1 – духовна елита

Савино Законоправило 2 – мач истине

Савино Законоправило 4. – Латинско царство и православље на рубу пропасти

Исхрана у доба Светог Саве и шта значи ”не јести крв”?”

Коначно доступан потпуни превод Законоправила Светог Саве

Готов је други део Законоправила у преводу професора Миодрага Петровића

Законоправило Светог Саве и интриге око најважније књиге на српском језику

Емисија о Законоправилу Светог Саве

Појавило се скенирано Законоправило у .пдф формату

Законоправило књигу можете купити овде 8000 дин (достава укључена). Љубазни и брзо одговарају!