Često čujem ”nije hrišćanski, treba okrenuti drugi obraz” ili ”ako si pravoslavac ne može borba, već ljubi bližnjeg svoga”. Žao mi je što mnogi tako tumače Pravoslavlje. Ipak ja sam mišljenja da Pravoslavlje treba da nas podigne i da nam krila, a ne da nas parališe.
Mnogi se začude kada vide Ikonu Hrista sa mačem iz manastira Dečani iz 1335. godine. Pomisli čovek da je greška jer Isus nigde nije predstavljen sa mačem. Ne radi se o nekakvoj grešci već o rečima iz jevanđelja ”Nisam došao da donesem mir, nego mač.” (Matej 10, 32-42, 1). Naši preci su imali mnogo pragmatičniji pogled na veru.
Vladika Nikolaj je ovo objasnio rečima:
”Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Tako je rekao Gospod. Čitaj kao da je rečeno: nisam došao da izmirim istinu i laž, mudrost i glupost, dobro i zlo, pravdu i nasilje, skotstvo i čovečnost, nevinost i razvrat, Boga i mamona; nego sam doneo mač da rasečem i odvojim jedno od drugoga, da se ne mešaju.
Apostol Pavle savetuje: uzmite mač duhovni, koji je reč Božja. A sveti Jovan gledao je u viziji Sina Čovečijega usred sedam svećnjaka – i iz usta njegovih izlažaše mač oštar sa obe strane. Mač što iz usta izlazi šta može biti drugo do reč Božija, reč istine? Taj mač je doneo Isus Hristos na zemlju. Taj mač je za svet, spasonosan, a ne mir dobra sa zlom. I onda, i sada i uvek zauvek.”
Kao što vidite mač je reč, mač je istina, mač je ne slaganje sa onim što je loše, mač je prezir onog ko ne čini kako treba.
”Okreni drugi obraz” i ljubi ”bližnjeg svoga” je načelo koje se odnosi na nama bliske osobe. ”Ko tebe kamenom ti njega hlebom” je takođe načelo milosrđa. To je princip, ali to ne znači da nećeš braniti porodicu ili zemlju kada je napadnuta. Biti dobar ne znači biti glup, a biti Pravoslavac pre svega znači biti borac za dobro.
Ikona svetih ratnika iz manastira Hilandar, 17. vek, Dimitrije, Đorđe, Artemije i Prokopije.
Borba za svoj identitet, običaje i uređenje zasnovano na pravdi mora biti neprestana. Pre svega se misli na duhovnu borbu – rečima, delima, udruživanjem, angažovanjem, ne gledanjem u stranu, odupiranjem i na druge načine. Naravno, fizička borba je na poslednjem mestu kada stvarno druge opcije nema. Borba nije samo spoljna, već i borba za dobro u sebi.
Eto htedoh da kažem da biti Pravoslavac ne znači da smo ”deca cveća” ili pristalice Gandija. Baš naprotiv.
Tako je, apsolutno se slažem sa Vama, braniti svoj dom i porodicu a ne okretanje drugog obraza. Pozdrav
Слажем се и ја са овим. борба је последња опција, али борба у смислу бранити се, а не нападати и силом нешто стварати. Другачије човек мисли о себи, кад је сам а другачије када му је породица угожена.
Да, наравно. Хвала Саво.
Свака Вам Част.
Имам 41 годину, као дечак сам тренирао карате, касније се цео живот бавио борењем али никада нисам био насилан у друштву. Напротив не волим ни свађу а камоли тучу. Парадокс је да су прави борци заправо духом смерни људи. Шарлатани су они који стварају другачију слику у свету…
Али, приметио сам много пута да неки „ђаво“ у мом животу постоји и наводи неке духовно раслабљене људе да ме некад искушавају, нападају, подцењују… Да ме наводе да будем као они. Да сумњам у своје изборе и начела( а они су углавном засновани на уверењу да уз Божију помоћ све бива и да пред Богом будем понизан а пред људима усправан). Замислите који је ђаво у жени која вам се жали што се никада не свађате!? :)
И заиста , ко истински верује и усклађује свој дух са духом православља, зар може без борбе? Не бих рекао да пали духови мирно седе са стране и аплаузом поздрављајући гледају оне који желе да живе поштено, мирно и богоугодно. Наравно да не.
Често ћете учинити нешто добро некоме а тај неко неће вам узвратити добрим. Шта следи у вама? Наравно борба.
Пали духови су навели тог грешника да вас повреди а вас ће навести да га осуђујете. Али том првом инстинкту подлећи ће слаби и несвесни. Православни „борац“ ће се борити молитвом. И молиће Бога да му буде савезник у тој борби. Да прво победи себе и свој порив да се горди и осуђује а потом ће се борити на духовном бојном пољу за ту особу да је Бог приведе себи и спасе од поновног сагрешења.
Борба постоји у свим димензијама живота: физичкој, умној, духовној… Чак и на ћелијском нивоу антитела се боре за живот и здравље човека.
Борба је као и умирање саставни део живота. И кад је заволимо, кад постане наш начин живота онда је се више не плашимо и неизбегавамо. То је наш Пут Части.
Верујем да „само безначајни остају поштеђени“.
Пс.
Извините , коментар је предугачак али био сам надахнут Вашим текстом
Хвала најлепше Иване.