Da li znate da se carska porodica Romanovih pre streljanja molila ikoni Trojeručice? Ovo treći deo teksta se bavi interesantnim informacijama na koje sam naišao proučavajući temu ikone Trojeručice.
Pozadina ikone Trojeručice
Sa zadnje strane ikona Trojeručice u Hilandaru nalazi se ikona Sv. Nikole. Sveti Nikola ima grčku signaturu: AG(ΙOS) NIKOLAOS. U prvom momentu sam pomislio da je upravo to dokaz da su Rusi verovatno uzeli neku staru ikonu Sv. Nikole iz 14. veka i na njoj nacrtali ikonu Trojeručice. Međutim i u stara vremena postojale su litijske ikone koje su imale svece na obe strane. Takođe, saznao sam da je u manastiru Mar Saba odakle je po predanju potekla ikona u centru manastira upravo crkva Sv. Nikole što se uklapa.
Prikaz sv. Nikole sa zadnje strane ikone Trojeručice u Hilendaru.
Za sada ne mogu izvući neki zaključak iz ove informacije jer moguće je da je Trojeručica izvedena na starijoj ikoni ali moguće je da je takav prikaz postojao na originalnoj starijoj ikoni koje više nema u manastiru.
Predstave Trojeručice iz srednjeg veka kod nas?
Poznato je da je postojala crkva Trojeručice u Skoplju u doba cara Dušana, međutim ona je srušena i na našim prostorima nema prikaza Trojeručice iz starijeg vremena. Istoričari u svojim radovima vezuju dve freske u Srbiji za ikonu Trojeručice. Međutim, ja se ne slažem potpuno sa tim viđenjem.
U zapisima postoji da je u srednjevekovnim freskama manastira u selu Matejče u Makedoniji 1356 – 1357 nalazi freska Trojeručice međutim manastir je teško oštećen a ikone uništene od stane albanskih terorista 2001. godine.
Ikonoborstvo u svojoj modernoj formi uništava freske prema političkim ambicijama i tako kroje lažnu istoriju.
Na prvoj slici možemo videti fresku Trojeručice na kojoj treća ruka podržava Bogorodicu sa strane. Te freske više nema jer je uništena od strane UČK (albanska separatistička grupa).
Pitanje je da li se uopšte radi o ikoni Trojeručice jer je položaj malog Hrista suprotan od onoga na ikoni Trojeručice. Istoričari kažu da freskopisac verovatno ”nije imao ikonu Trojeručice ispred sebe” pa je zato pogrešio ali ja bih rekao da se radi o nekoj drugoj predstavi Bogorodice.
Takođe u literaturi se za kult Trojeručice u Srbiji u srednjem veku vezuje i ova freska Karanskog manastira (Bela Crkva) iz 1342. godine. Obratite pažnju da je na fresci ruka na mestu i u položaju koji je sličan ikoni bez okova, tj. treća ruka podržava Bogorodicu sa desne strane.
Freska Bogorodice Trojeručice u manastir Bela Crkva Karanska 1342. godina. Obratite pažnju gde je treća ruka.
Međutim, ovde se ne radi o jendoj ruci već o dve ruke, pa možemo zaključiti da je to predstava neke vrste vapaja naroda za Hristom. Dakle, verovatno se i tu radi o nekoj drugoj predstavi Bogorodice.
Trojeručica u Rumuniji
U manastiru Bazjaš, koji je inače po predanju podigao naš Sveti Sava. Manastir je podignut oko 1225. godine sa blagoslovom Svetog Save na mestu gde je izmirio Stefana Prvovenčanog sa ugarskim kraljem Andrašem Drugim i tako sačuvao Srbiju od rata.
Po predanju Sveti Sava je na tom mestu sa pratnjom seo da se odmori, pogledao u sunce i rekao ”baš sijaš” otuda naziv Bašsijaš tj. Bazjaš.
Od viđenijih Srba pomenuću da se o manastiru starao Sveti vladika Maksim i njegov brat despot Jovan Branković, da je iz ovog kraja Sveti mučenik Teodor Vršački i da je ikonostas obnovio knez Mihajlo sa knjeginjom Julijom.
U manastiru se nalazi se jedna ikona Trojeručice. To je kopija hilandarske ikone, verovatno iz 18. veka.
Na ovoj ikoni se nalazi starija predstava Trojeručice, sa trećom rukom koja podržava Bogorodicu ali sa druge strane i sa malim Isusom koji drži dva prstića. Što ukazuje na stariju predstavu ikone o kojoj sam pričao u prethodnom tekstu.
Međutim, priča ove ikone vezana za treću ruku je malo drugačija i nije vezana za Damaskina. Tamo se pripoveda da je treća ruka vezana za događaj koji se dogodio pred Bogorodičinim odrom kada je jevrejin Jefonija pokušao da prevrne preminulu Bogorodicu, tada su mu odsečene obe ruke i kasnije su mu čudesno isceljene. (M. Jovanović, Srpski manastiri u Banatu, strana 81.) Igrom slučaja baš o ovoj apokrifnoj slovenskoj priči sam pisao nedavno.
Kada malo razmislim Bela Crkva se od manastira Bazjaš nalazi na 10tak kilometara. Može biti i da je predstava Trojeručice Karanske takođe inspirisana odsečenim rukama jevrejina Jefonije.
Kopije ove ikone nalaze se u svim crkvama u okolini u Radimni, Kusiću, a ikonografski slična ikona nalazi se i u Vršcu, sa metalnom trećom rukom, takođe iz XVIII veka.
Trojeručica u Rusiji
Rusi su za ikonu Trojeručice prvi put čuli 1560. godine kada je iguman ruskog svetogorskog manastira Svetog Pantelejmona, Joakim, na zahtev moskovskog mitropolita Makarija, opisao atonske manastire, gde pored ostalih znamenitosti Hilandara, pominje i ikonu Bogorodice Trojeručice, nazivajući je glavnom manastirskom svetinjom. (A. A. Turilov, Ot Kirilla Filosofa do Konstantina Kosteneckogo i Vasiliя Sofiяnina, 247.)
Istorija kaže da je prvu kopiju hilandarske ikone Bogorodice Trojeručice odneo u Rusiju, Teofan Srbin, 1661. godine, za patrijarha Nikona, i čuvana u njegovom Novojerusalimskom manastiru. Zapisi kažu da je ta Trojeručica izgubljena tokom sovjetskog doba, ali su na osnovu nje načinjeni brojni drugi primerci koji su nastavili da se poštuju kao čudotvorni.
Navešću dve ikone: 1. ikonu iz istorijskog muzeja u Moskvi (početak XVIII veka) i 2. ikonu iz Kazanskog sabora grada Kirilova koje je sada u muzeju Kirilo-Belozerskog manastira (XVIII vek).
Pokušao sam da pronađem sve značajnije i starije ikone Trojeručice u Rusiji i na moje iznenađenje mnoge prikazuju ”treću ruku” na desnoj strani što ukazije da su kopirane sa starijeg prikaza od onog koji danas imamo na ikoni u Hilendaru.
Evo jednog primera ikona Trojeručice u Hramu Uspenja Presvete Bogorodice na Bugarskom podvorju u Moskvi i u Trojickom saboru Sveto-Danilovskog manastira.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Moskvi i kopija ikone Trojeručice na spoljnom zidu crkve. Adresa – Gončarnaja ulica br. 29.
Trojeručica u Moskvi, crkva na Gončaru, treća ruka se nalazi na suprotnoj strani.
Kult Trojeručice je u Rusiji bio veoma jak i poznato je recimo da je jedna ikona Trojeručice je bila poslata da pomogne Rusima u ratu sa Japanom 1904. godine.
Moderna kopija ikone Trojeručice donete iz Hilandara u manastir Sv. Elizabete u Minsku (Belorusija)
Ikona Trojeručice – Ruski projekat ikona, Ministarstvo kulture Ruske Federacije.
Ostao je zapis da su početkom 18. veka moskovski ikonopisci Artemij Fjodorov i Atanasije Ivanov načinili su kopiju hilandarske ikone i darovali je novom manastiru u mestu Beli Berezi kod Brjanska. Osnivač Beloberežskog manastira, starac Serapion (u shimi Simeon), posebno je poštovao tu ikonu, koja je postala poznata kao Beloberežska ikona Bogorodice i poslužila kao uzor mnogim kasnijim kopijama širom Rusije. U njenu čast podignuta je petokupolna crkva, a manastir je godišnje primao do pet hiljada poklonika; ikonu su smatrali čudotvornom i vezivali su je za mnoga isceljenja.
Prepodobni starac Jona, osnivač Sveto-Trojickog manastira u Kijevu, više od deset godina podvizavao se u Beloberežskom manastiru kod Serafima Sarovskog i svedočio čudima pred ikonom Trojeručice. Kasnije se seli u Kijev, podiže manastir Svete Životvorne Trojice i prvi oltar posvetio je ikoni Bogorodice „Trojeručica“. Na njegovu molbu, iz Beloberežja je poslata kopija ikone u Kijev, pred kojom je molio utehu i koja je, po predanju, donosila mnoga isceljenja.
Belobrežeskaja Trojeručica iz crkve sv. Nikole u manastiru Sv. Elizabete, Minsk.
Na ovoj Belobrežeskajoj ikoni takođe možemo videti da se srebrna ruka nalazi upravo tamo gde se nalazila na ikoni pre sređivanja u Rusiji. Iz ovoga možemo zaključiti da je nastala u vreme obnove ikone i pravljenja okova nakon 1862. Ovaj prikaz je mogao da napravi samo neko ko je video hilendarsku ikonu Trojeručice pre prepravke.
Trojeručica Romanovih
Kraljevska porodica se molila pred ikonom „Trojeručica” u Ipatijevoj kući uoči svog stradanja. Danas se ova ikona nalazi u Hramu na Krvi u čast Svih svetih koji su zasijali u ruskoj zemlji, podignutom na mestu gde su car Nikolaj II, njegova porodica i četvorica slugu proveli poslednje dane i postradali u noći 17. jula 1918.
Ikona Trojeručice se vraća u Crkvu na Krvi iz Ipatijeve kuće, svog doma tokom zatočenja Carskih stradalnika, Jekaterinburg, 2003. Ova ikona je kopija – verzija ispravljene Trojeručice sa trećom rukom na istoj poziciji gde se nalazi i danas u Hilandaru.
Ova ikona, koja je postala duhovni svedok stradanja i Carskih mučenika i njihovih vernih slugu, pronađena je u Ipatijevoj kući od strane oficira bliskog sestri cara Nikolaja II, velikoj kneginji Olgi Aleksandrovni. Oficir je ikonu preneo u Dansku i predao je rođacima Carske porodice. Olga Aleksandrovna je ikonu zaveštala svom najstarijem sinu, Tihonu Nikolajeviču Kuljikovskom-Romanovu, koji je poželeo da je prenese u Hram na Krvi. Ikona je stigla u Jekaterinburg 2003. godine i danas je dostupna na poklonjenje svim vernicima.
Bogorodica na magarcu iz Joškar-Olinskog
1993. godine patrijarh Aleksije II Moskovski i cele Rusije blagoslovio je osnivanje nezavisne Joškar-Olinske i Mari eparhije upravo ovom ikonom. Simbolizujući dolazak Presvete Bogorodice na marijsku zemlju, na lokalnom Tehnološkom univerzitetu, uz odobrenje i blagoslov mitropolita Jovana Joškar-Olinskog i Marijskog, stvorena je dinamična skulptorska kompozicija pod nazivom „Pojava ikone Presvete Bogorodice ‘Trojeručice’“.
Svaki sat tokom dana, uz pojanje tropara „Raduj se, Djevo Bogorodice“, čudotvorni lik Bogorodice „Trojeručice“ pojavljuje se u otvorenom prozoru u gornjem levom uglu zvonika nakon udara zvona. Zatim se prozor zatvara, a iz kapija označenih „Hilandar“ izlazi bronzani magarac težak 450 kilograma, noseći ikonu Presvete Bogorodice.
Gradski sat Joškar-Ole prikazuje dinamičku skulpturu „Pojava ikone Presvete Bogorodice ‘Trojeručice’“.
Izlazak magarca ilustruje predanje o dolasku ikone na Svetu Goru. Simbolično magarac nosi ikonu iz Hilandara u crkvu Marijske eparhije. Magarac ulazi kroz donje desne kapije, koje se zatim zatvaraju, a u gornjem desnom uglu ponovo se pojavljuje blagosloveni lik Carice Nebeske.
Jefonija i Damaskin
Kada se dublje razmisli o simbolici ”treće ruke” čovek se upita da li je to ruka sv. Damaskina ili je to ruka jevrejina Jefonije iz priče. Međutim, obe priče imaju sličan ishod.
Jefonija je bio jevrejin koji je pokušao da otme telo Bogorodice nakon smrti pa su mu ruke bile odsečene.
Damaskin je bio borac protiv ”ikonoboraca”. U njegovo vreme došlo je do raskola oko ikona i ja sam dosta proučavao tu temu. Mnogo radova postoji na ovu temu ali najbolji od svih je rad dvoje engleskih istoričara koji su zaključili da je pokret ikonoborstva bio ustvari najviše zbog unošenja ikone Bogorodice u oltar jer ona kao žena po Starom Zavetu i verovanjima ne bi trebala da bude u oltaru.
Hrišćanska vera je se rascepila po ovom pitanju i u tom trentuku počinje da se formira islam koji je naginjao ka Starom Zavetu i patrijahalnom uređenju gde žene imaju manja prava. Međutim, ono što me je najviše iznenadilo u brilijantnom naučnom radu je da su iza ikonoboraca stajali jevreji i da su po starim zapisima oni ti koji su okretali narod protiv crkve po ovom pitanju. Averil Kameron (Engleska) u studiji The Language of Images izričito citira Teofana: edikt kalife Jezida II (722/723) bio je „nadahnut ‘jevrejskim čarobnjakom’“.
Drugim rečima otac Damaskin se borio protiv ikonoboraca budućih muslimana koje su inspirisali jevreji. Otuda i moj zaključak da simbolika ”treće ruke” bilo da je ona Damaskinova ili Jefonijina, ustvari vodi ka jednoj stvari – ka ”sinagogi sataninoj” kako to svetogorci vole da kažu.
U 16. veku jevreji su bitan faktor Osmaskog carstva i njihov uticaj je ogroman. Jevreji su bili organizovani kao milet, sa zvaničnim predstavnikom Hahambašijem. Galatski bankarski krug i porodica Kamondo odigrali su krupnu ulogu u kreditiranju države i urbanom razvoju Carigrada. U tradiciji sarafa (finansijera) bili su zastupljeni Jermeni, Grci i Jevreji – dakle Jevreji su bili jedan od ključnih manjinskih stubova osmanske finansijske infrastrukture. „Kire“ (jevrejske posrednice harema) imale su direktan pristup Sultanu i služile su kao kanali ka Veneciji.
Solun je vekovima imao dominantno jevrejsko stanovništvo; u 16–19. veku Jevreji su nosili trgovinu i industriju grada (do mere da je luka subotom praktično stajala). Odmah pored Fanara što je četvrt u Carigradu bila je jevrejska četvrt Balat, a oni su ponekad bili njihovi finansijski posrednici.
Grci uz pomoć Turaka pokušavaju da preuzmu manastire na Svetoj Gori od Srba i ne žele da stvore sebi neprijatelje jer su jevreji bitan stub turske carevine. U tom trenutku priča o ”trećoj ruci” je vrlo osetljiva i ruka je valjalo pomeriti sa Bogorodice na Hrista kako ne bi bila povezana sa pričom o jevreju Jefoniji kome su odsečene ruke.
Jednom sam pitao jednog monaha o trećoj ruci i dobih odgovor: ”Neki kažu da je to ruka oca Damaskina, a neki kažu da je to Sveti Duh koji podržava Hrista”. Eto…, tako se malo po malo brišu predanja.
Iz današnje perspektive ova priča izgleda neverovatno ali ogromni versko-politički sporovi su bili oko položaja treće ruke i položaja prstića malog Hrista. Kada se ukloni srebrni okov jasno se vidi da je položaj ruke menjan, a to svakako nije slučajno.
Ruski car koji je naložio pravljenje novog okova Trojeručice i pomeranje ”treće ruke” na drugu stranu kako to ne bi vređalo osećanja jevreja je stradao u atentatu koji su organizovali jevreji 1881. što je rezultiralo donošenjem ”Majskih zakona”. Zbog progona i ograničenja, iz Ruskog carstva je oko 2 miliona Jevreja emigriralo između 1881. i 1914. godine (uglavnom u SAD, Argentinu, Palestinu…).
Atentat na ruskog cara Aleksandra Drugog 1881. bacanje bombe na kočiju.
Nakon ubistva cara ovakve razglednice su kružile Moskvom. Rabin žrtvuje petla sa glavom ruskog cara.
Neko će ovo nazvati ”efektom leptira”, a neko čudom – bilo kako bilo ne treba se igrati sa svetinjama. Carska dinastija Romanovih je stradala u ritualnom ubistvu a jevreji će biti istaknute vođe komunizma u prvim decenijama nove vlasti.
Trojeručica kao igumanija manastira
Svi koji su posetili manastir znaju za priču o tome da je ikona birana za igumana manastira o 16. veka sve do 1990. godine. Kaže se da brojno bugarsko, rusko, rumunsko i srpsko bratstvo nije moglo da se dogovori ko će biti iguman manastira pa je zato za igumana proglašena ikona. Ovo je naravno ulepšana priča u hrišćanskom duhu.
Istina je da je u 16. veku pritisak na srpske monahe u manastiru ogroman. U istom trenutku Srbi su u sukobu sa Turcima, a istovremeno jezuiti prodiru na Svetu Goru i Fanar u Carigradu, a u Rusiji se dešavaju Nikonove reforme. Srbsko svetosavlje je svima bio trn u oku. U 16. veku Srbi će dići tri ustanka:
1526–1527 — Pobuna/država Jovana Nenada („Crni čovek”) u Bačkoj, Banatu i Sremu posle Mohačke bitke; kratkotrajna samostalna vlast, potom ugušena. Wikipedia+1
1594 — Banatski ustanak protiv Osmanlija u Ejaletu Temišvar; vodili ga episkop Teodor (Vršački) i saborci; brzo suzbijen. Wikipedia+1
1596–1597 — Hercegovački/srpski ustanak (Bjelopavlići, Drobnjaci, Nikšići, Piva), organizovan uz podršku patrijarha Jovana Kantula; ugušen tokom Dugog turskog rata.
- 1594.? godine mošti Svetog Save su spaljene ili su nestale (zavisi od izvora).
- srbski patrijarh je zadržan u Moskvi par godina i nije mogao da se vrati dok nije pristao na reforme. Ikona Trojeručice je odneta za Moskvu i uhapšen srpski monah koji ju je doneo.
- iguman Damaskin u Hilendaru biva zatvoren, knjige spaljivane pa naknadno ispravljane. Mnogo knjiga je odneto iz svih srpskih manastira na Svetoj Gori za Rusiju.
- srpske knjige gore po celoj Svetoj Gori i počinje proces u kom Grci polako preuzimaju manastire od Srba koji su držali više od polovine manastira pre toga. Prestaje opštežiće jer nema sklada i dogovora među monasima.
U to vreme nije moguće izabrati igumana Hilandara jer manastir ne priznaje fanariotsku vlast u Carigradu i ideju ”vaseljenskog patrijarha”. Zato se kaže da Trojeručica sedi na tronu. Međutim, izgleda da se stvari još više komplikuju i u nekom trenutku ikona Trojeručice nestaje iz manastira. O tome nema pomena ali se pominje kako se iznenadno pojavila na magarcu.
Povratak ikone je toliko bio važan da je tom prilikom neko izgradio i kapelu na mestu gde je magarac doneo ikonu. Naravno da ovo vređa ljudsku logiku jer se čovek pita – ako se nešto vratilo gde je pre toga bilo i kako je nestalo?
Da li su srbski monasi odneli ikonu zbog neslaganja pa su Rusi posle spašavali stvar pravljenjem kopije ili je ikona samo odneta u Rusiju radi uklapanja u grčke kanone, to ne znamo sigurno. Znamo da se ikona vratila u manastir i sela na tron manastira. Kao da je to bio neki pokušaj da se ponovo pomire monasi.
Nezgodan deo priče je nestao iz manastirskog sećanja zarad mira i nastanka novog reformisanog grčko-ruskog pravoslavlja koje je bilo više po volji unijatskoj ideji. U magli su nestali srpski rukopisi, Grci su preuzeli vlast nad manastirima. Tvrdo učenje Svetog Save nije više valjalo pa su i njegove mošti nestale, a knjige i ikone su nam ispravljali sledećih par vekova.
16. i 17. vek su bili kataklizma naše crkve, istorije i učenja. Naum protivnika je svakako uspeo jer danas Srbi ni ne znaju ovaj deo svoje istorije. Kao posledica slabljenja svetosavlja, vek kasnije, pokrštavanja Srba po Dalmaciji i Slavoniji dobijaju svoj zamah, a uticaj ruske i grčke crkve raste među narodom. Istovremeno jezuiti preko katehizisa približavaju našu veru katoličkoj.
Opštežiće je vraćeno u manastir Hilandar 1990. godine uz napore Atanasija Jevtića. Tada je ponovo izabran srbski iguman ali on nije mogao biti izabran bez potvrde iz Istambula tj. Vaseljenske patrijaršije. Drugim rečima manastir nije mogao biti deo SPC već je morao priznati vlasti u Kareji i grčkog vaseljenskog patrijarha.
Da li smo pobedili ili izgubili? Ja ne znam, Bog zna.
P.S.
Pišem ”srbski” namerno i ”Hilendar” je takođe namerno kako se nekada pisalo.
Ovaj tekst je napisan u tri dela:
Prvi deo teksta je ovde https://milos.io/zagonetka-ikone-bogorodice-trojerucice1/
Drugi deo teksta je ovde https://milos.io/zagonetka-bogorodice-trojerucice-2/
Treći deo teksta je ovde https://milos.io/zagonetka-trojerucice-3/
Izvori i literatura
Ana Radović, „Ikona Bogorodice Trojeručice bez zlatnog okova“, Hilandarski zbornik, broj 14, Manastir Hilandar, 2007.
D. Medaković, V. Đurić, D. Bogdanović, Hilandar, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1978.
Sava Hilandarac, Istorija manastira Hilandara, rukopis, čuva se u manastiru Hilandar, strana 104.
S. Radojčić, „Starine crkvenog muzeja u Skoplju“, Skoplje, str. 11–12.
Radoslav Grujić, Skopska mitropolija, Skoplje, 1935.
P. I. Sevastjanov, putopisi i beleške sa Svete Gore, Ruska Imperatorska akademija nauka, 1851–1860.
S. Đurić, Hilandarska Bogorodica Trojeručica, Beograd, strana 104.
Teodor Metohit, „Poslaničko slovo“, 1299.
Žitije cara Uroša, patrijarh Pajsije Janjevac, 1642.
Jeromonah Nikanor, Zavetni svitak hilandarskog pirga Svete Trojice na Spasovoj vodi, 1685.
- Aleksandar Fotić, Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu 15-17 vek, 2000.
- Mirjana Živojinović, Istorija Hilandara od 1198. do 1335. godine, 1998.
Najnoviji komentari