Od Đurđevdana do Mitrovdana

Rasprava o starim srpskim verovanjima iz doba ranog hrišćanstva. Kada je bila naša Nova godina? Kako je nastao simbol pravoslavnog trostrukog krsta? Kako su stari srpski običaji utopljeni u hrišćanstvo?

Pre neki dan je bila Vrbica pa smo bili sa klincima do crkve. Na Vrbicu deca se ukrašavaju cvetnim venčićima koji im se stavljaju na glavu i malim zvončićima koja im se stave oko vrata.

Interesantno u našem narodu je ranije bio običaj da se za Đurđevdan peku jaganjci ali su pre toga tog dana jaganjci ukrašavani venčićima i zvončićima oko vrata. Simbolika je slična, samo što više nema žrtvovanja jagnjeta božijeg već se ukrašavaju naša dečica. Oba običaja ustvari obeležavaju buđenje prirode u proleće.

Kada je bila Nova godina u prošlosti?

Ove sličnosti između današnjih običaja i starih seoskih praznika svedoči o ranijem vremenu. U istraživanjima našeg kalendara čini se da naš narod nekada davno nije slavio Uskrs, već Đurđevdan. Đurđevdan je bio početak godine, tj. naša stara Nova godina. Srbi naravno nisu slavili sredinu zime (Nova godina) kao što se danas slavi, to je novotarija stara oko 100 godina. Mi smo obeležavali početak zime i kraj zime – Mitrovdan i Đurđevdan. Kasnije je to u pravoslavlju promenjeno na Božić i Uskrs.

Jednom prilikom na selu pričam sa seljakom gde da kupim rasad za paradajz. A on me pita šta će mi sada rasad? Ja rekoh: ”Pa da ga posadim, lepo je vreme, već je sredina aprila?”, a on mi kaže da oni u selu nikada ne sade pre Đurđevdana jer ponekad biljke stradaju od mraza. I tada shvatim da je taj običaj u našem narodu ustvari potvrđuje da je nekada ranije Đurđevdan uziman za početak nove godine jer se tada probudila sva priroda.

Izgleda da je kasnije, negde u periodu između 4-9 veka ovaj datum Đurđevdan promenjen u slavljenje Vaskrsa koji su Grci uveli verovatno u periodu nakon cara Konstantina. Međutim, čitajući srednjevekovne srpske povelje primetio sam da se i u doba Nemanjića radna godina i dalje računala od Đurđevdana do Mitrovdana.

Vaskrs se danas računa kod nas po datumu kada pada sa početkom godine na Bliskom istoku i Jerusalimu i sa tamošnjim računanjem vremena. U našim krajevima početak godine, tj. potpuno olistavanje svog drveća i prestanak pojave mrazeva dolazi malo kasnije, negde oko Đurđevdana.

Za određivanje ovog datuma nije potrebna neka velika matematika ili savet astronoma već je dovoljno pogledati drveće.

Da bih vam bolje objasnio o čemu govorim napravio sam dve slike jedan dan pred Uskrs 2023. godine. Na njima možete videti da svako drugo drvo u Beogradu još uvek nije olistalo. Do Đurđevdana svo drveće na našim prostorima će olistati.

Zeleni pravougaonici olistalo drvo, crveni označavaju drvo koje još uvek nije olistalo.

Drevna nova godina se računa od kada svo drveće olista i priroda se probudi. Takođe nova godina označava sigurno vreme od kada može da se sadi i krene sa poljoprivredom u smislu da nema više mrazeva koji bi mogli da unište useve. Određivanje ovog datuma je bilo od izuzetnog značaja za svakog čoveka u našim predelima, sve dok nisu počeli da se snabdevaju u supermarketima.

Pobeda neba nad zemljom

Jagnje je u prošlosti predstavljalo simbol pobede neba nad zemljom i ponovni povratak života na zemlji kada prolazi zima i ponovo dolazi do cvetanja, listanja i rađanja. Vaskrsenje prirode!

U prošlosti, govorim pre 1500-2000 godina zima je bila surov period koji je počinjao i završavao se postom. Ljudi su se pripremali za zimu, skupljali ogrev i zalihe hrane kako su znali i umeli. Nije bilo garantovano da će svi u porodici preživeti zimu, pogotovu mala deca i stariji. Glad, bolesti i hladnoća su predstavljali ogromnu opasnost.

Taj opasni period je počinjao na Mitrovdan (8. novembar) od kada se smatralo da može da padne sneg, a završavao se na Đurđevdan (6. maj). Taj gladni period godine je trajao tačno 6 meseci.

Na početku ovog perioda postojao je post čiji je smisao bio da se prištede zalihe da potraju do proleća. Još jedan post postojao je pred kraj kada su zalihe na izmaku da bi se razvukle do početka nove sezone. I te postove i danas imamo u pravoslavlju kao sećanje na stara vremena.

Pred kraj zime je praktikovan najrigorozniji post sve do početka obnove priroda, a to je kao što vidimo bio Đurđevdan. Iako mi danas kažemo ”došlo je proleće” iz ugla poljoprivrdnika ono nije došlo sve dok postoji mogućnost da se pojavi mraz. Mraz često uništi veći deo useva ali i kada se nešto posadi za plodove treba čekati par meseci.

Dakle u dalekoj prošlosti, prvi ozbiljan obrok u proleće je bio kada bi počeli da se rađaju jaganjci. Zemljoradnici bi uzeli jedno jagnje i pojeli ga da proslave i vrate snagu. U obroku je učestvovala cela porodica i komšije jer se radi o većoj količini mesa. Tako je posle posta prvi ozbiljan obrok bilo jagnje ili jare i obeležavalo je početak rodne godine, to je i danas običaj u našim krajevima za Đurđevdan.

Čuo sam priče i da bi se jagnje zaklalo u podnožju hrasta. Istog hrasta sa kojeg bi ljudi za badnje veče sekli grane. Kasnije je žrtvovanje pomereno od hrasta kod crkve i krsta. Očuvan je do današnjih dana običaj gde se jagnje klalo kod krsta. Skrenuću ovde pažnju na sličnost reči hrst – krst, kao i reči cer (vrsta hrasta) i cerkva (staroslovenski crkva).

Značaj običaja u našem narodu da se jagnje i jare jede na Đurđevdan ili na Uskrs je ogroman. U daljoj priči ćemo pokazati kako je ovaj predhrišćanski običaj jednim delom oblikovao hrišćanstvo danas. Za mene to je jedan od ključnih dokaza koliko je narod našeg podneblja uticao u stvaranju hrišćanstva.

Prve predstave Hrista nisu bile na krstu već je predstavljan kao pastir ili kao jagnje. Priča o jagnjetu božijem je ubeležena još u Starom zavetu i u Novom Zavetu gde je Hrist ”dobri pastir” ali ne samo tu.

Hrist prikazan kao dobri pastir – katakombe Priscile, Rim, 3 vek.

Šta znači HR na štitu cara Konstantina

”I stavi car Konstantin na štitove svojih vojnika Hristovo odličje i glas sa neba mu reče ”Ovim znakom pobeđuj!”.

Svi znamo da je car Konstantin stavio znak HR (ha-ro) na štit i to se jednoglasno tumači kao ”Hristos Roma” odnosno kao znak hrišćanskog Rima. Međutim videćete da to nije tačno. Hajde da vidimo šta znači H kao simbol krsta i slovo R.

Prvi je novčić cara Justinijana iz 527. godine. Drugi je novac cara Justina II iz 560. godine.

Iako mi mislimo da je prikaz krsta vezan za raspeće Hristovo, ovo nije tačno i postoji još ranije pominjanje krsta u ranom hrišćanstvu. Najranija predstava krsta je vezana za jaganjce i simboliše njihovu smrt i stradanje.

Mi danas jaganjce okrećemo na ražnju ali postoji stariji način pripreme jaganjaca, a to je tako što se razapnu na dupli ili trodupli krst. Širom Bliskog istoka i Azije se jaganjci i danas ovako pripremaju na stari način.

I eto nam odgovora otkuda u pravoslavlju imamo trostruki krst, dok moderno i katoličko hrišćanstvo drži do običnog krsta. Trostruki krst je sećanje na period ranog hrišćanstva koji je kasnije potisnut novijim dogmama.

Koji je stariji? Prvi koji baštini starozavetnu priču o jagnjetu ili drugi koji je vezan za novozavetnu priču o razapetom Hristu?

Inače rimljani nisu razapinjali ljude na krst već na raspeće koje je imalo oblik slova T, a često i na obične stubove ili čak na drveće.

Originalni tekst kaže da je Hrist razapet, međutim arheologija pokazuje da su raspeća bila u obliku slova T.

Hristos je pastir, a mi smo jaganjci koje on vodi. To je bila osnovna poruka.

Slovo R je stilizovani pastirski štap. U prošlosti štap je pravljen sa krivinom na kraju kako bi pastir mogao tim štapom da odvoji ovcu jer bi joj spustio štap oko vrata i privukao je sebi.

Kao dokaz za ovo imamo stare rimske novčiće na kojima se jasno vidi da se radi o pastirskom štapu i što se poklapa sa Hristom kao dobrim pastirom.

Novac cara Tiberija iz 580. godine anđeo sa pastirskim štapom.

I tu dolazimo do krajnje poruke, a to je da kao što mi jaganjce vodimo kao dobri pastiri (simbol pastirskog štapa R), na kraju mi smo i ti koji im život oduzmemo (simbol raspeća H). Tako je sa Bogom i nama, on nas vodi i on nas na kraju zaustavlja.

HR simbol ima tu simboliku – život i smrt, početak i kraj, alfa i omega. Dakle kao što vidite ovaj simbol nema veze sa Rimom kako se danas u školama uči.

Zabranjeno je Isusa jagnjetom predstavljati

Šta se zapravo desilo? Car Konstantin je pobedio Licinija koji je vladao našim prostorima i premestio sedište carstva u Carigrad i zabranio Arija episkopa iz Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, kako bi smanjio uticaj Balkana. U jednom trenutku je zakonom zabranjeno da se Hrist predstavlja kao jagnje već samo kao pastir božiji.

Dokaz za ovo imamo i u zakonodavstvu Rimskog carstva jer su Sveti oci zabranili da se Isus prikazuje kao jagnje. O ovome imamo i pisani dokaz u Zakonopravilu Svetog Save jer se i tu nalazi ova odredba prepisana iz starijih zakonika.

Zakonopravilo Svetog Save, prevod Miodrag Petrović.

Romejska reforma crkve je potiskivala stare običaje pa jagnjići više nisu bili dozvoljeni, niti prolivanje njihove krvi u blizini crkve. Govorili su da đavo ima kozje rogove i kopita. Koleda su zabranjena kao i bilo kakvo preoblačenje u kozje i ovčije kože.

Sa leve strane 3000 godina p.n.e star kip iz Irana, sa desne pastir sa Balkana – Vlah, Srbin. Eto objašnjenja muškog vrha na opancima – kozji, muški rog. Simbolika je jasna.

Odjek ovih reformi imamo i danas kod nas. Recimo, dešava se ponekad da crkvenjaci insistiraju da se slave slave posno. Međutim za naš narod Đurđevdan kao praznik ne može proći bez pečenja to je odjek starih običaja slavljenja proleća.

Simbol Hi Ro odnosno monogram Isusa Hrista, detalj sa zidne freske iz ranohrišćanske grobnice iz 4-5. veka nove ere, pronađene na rimskoj nekropoli Jagodin mala u drevnom Naisusu, današnjem Nišu, jugoistočna Srbija.

Otprilike u vreme Konstantina pojavljuju se prva jevanđelja. Uvek sam se pitao zašto su navedena četiri ista jevanđelja kada je priča jasna? Zašto su četiri apostola Jovan, Luka, Matej i Marko pričali četiri puta istu priču? Zato što je bilo potrebno da se dokaže da je ta priča jedina i istinita. Tada je i osmišljen simvol vere da niko ne promeni tumačenje ni jednog slova.

Iako je ovo učinjeno tek u 4. veku postojalo je hrišćanstvo i ranije. Ti prvi hrišćani se obično nazivaju gnosticima. Oni su verovali u božijeg duha, Hrista kao dobrog pastira i učitelja i koji spašava zalutale jaganjce ali ipak i pored sve dobrote i on strada kao jagnje božije. Nakon cara Konstantina gnostici su utopljeni u novu priču i smanjen je uticaj Balkana na hrišćansku dogmu.

Za to da su naši preci mnogo uticali na oblikovanje hrišćanstva imamo puno dokaza. Otuda badnjak, jaja, jagnjeće pečenje, otuda i koleda i Đurđevdan. I gnostici koji veruju u Svetog duha imaju veze sa rečima ghost u engleskom ili gest u Nemačkom i gost u našem jeziku. Kada dođe gost, sprema se trpeza – agape, a znamo da je rečeno ”gde se okupe dvoje ili troje u moje ime, crkva da bude”. Međutim, tema je preširoka za jedan tekst pa nastavimo sa pričom o jagnjetu.

Koleda kao trag starih verovanja. Rogata stvorenja u jagnjećim i kozijim kožama.

Od tračkog konjanika do Adama i Eve

Sva sreća pa u muzejima postoji tračko blago na kojema je predstavljen Trački konjanik.

Tračko blago iz Letnice u Bugarskoj sa predstavom ”tračkog konjanika” i devojke sa zmijom. 4 vek pre nove ere.

Neko bi pomislio da se ovde radi o Sv. Đorđu, međutim ovo blago je datirano na 4. vek pre Hrista pa ne može biti govora o hrišćanskom svecu. Međutim simbolika priče je jasna.

Na prvoj slici je devojka na zmaju, tog istog zmaja će sv. Đorđe vekovima kasnije probadati kopljem. Elem, ja bih skrenuo pažnju na sličnost reči zmija – zmaj – zemlja. I zmija i zmaj (krilata zmija) sibolišu plodnu zemlju. Zemlja je ovde bitna jer u starim pričama zemlja biva oplođena munjom Boga neba. Slična priča se ponavlja i mitovima sa Perunom, Ilijom, Apolonom.

Prvi zapis koji govori o vrhovnom bogu-gromovniku kod Slovena ostavio je vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje koji je u VI veku u svom delu O Ratovima (lat. De bellis) zabeležio verovanja Anta i Slovena.

”Veruju naime (i Anti i Sloveni) da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, i žrtvuju mu goveda i sve ostale žrtvene životinje.”

Opet poznato je da provincija Ilirija nosi naziv po sv. Iliji jer je narod te oblasti verovao u to božanstvo. Od tog vremena ostalo nam je ”od svetog Ilije, sunce sve milije.”

Na drugoj slici je trački ratnik koga prati glava Boga nebeskog. Predanje kaže da je ratnik njegov sin Jarilo, njegov poslanik na zemlji (munja). Jarilo inače dolazi iz daleka, on je Perunov sin. Perun je bog Sunca i jarilo donosi proleće i ponovno bućenje prirode. Jarilo je obučen u belo i nosi na glavi venac od vrbovog pruća. Vrba se smatra Perunovim drvetom.

Na trećoj slici jasnog seksualnog akta dolazi do sjedinjenja neba i zemlje. Sa strane je verovatno boginja zemlje koja pokazuje na krčag. Nešto se krčka, biće dete uskoro. Nebo i zemlja su se sjedinili.

Mi ustvari ovde imamo tračko-slovensku varijantu priče o Adamu i Evi. Tu je žena i zmija, tu je ratnik i svevišnji Bog (glava iznad ratnika). I treba dodati da narodno predanje kaže da je jabuka oružije boga Peruna.

Međutim u ovoj priči o Adamu i Evi, nema pominjanja greha i izbacivanja iz rajskog vrta. Muškarac je izaslanik neba, a žena predstavnik zemlje. Kada nebo munjom oplodi zemlju priroda se obnavlja – drveće lista, rađaju se deca, jarići, koke nose jaja. Sve su to simboli koji i danas obeležavaju Uskrs – kucamo se jajima, jede se jagnje, deca se ukrašavaju par dana ranije na Vrbicu.

Jabuka i jare

Pa da pomenem priču da Perun u jednoj ruci drži munju, a u drugoj jabuku. Ako je Perunova glava na trećoj slici iznad tračkog ratnika onda možemo ovu predstavu povezati sa biblijskom pričom o Adamu i Evi. Tu je žena, tu je muškarac, zmija, pominje se i Bog sa jabukom.

Perun kod slovena na severu, Ilija kod nas (otuda naziv Ilirija), Apolon u Rimu su ustvari predstave istog Boga. Ovo pominjem jer je jabuka takođe kao simbol vezana i za Apolona, čak je reč apple i nemačko apfel izvučena iz imena Apolona.

I tu dolazimo do interesantne etimologije zabeležene u našem jeziku.

Prvo moram objasniti slovo A koje se čita kao ”az”, što znači ”ja”. U gotskom jeziku je zabeleženo kao ”jaz”, danas u bugarskom se i dalje ja kaže – az, a u srpskom je ostalo samo ”ja”. Dakle slovo A se čita JA.

Az Buki Vedi Glagolje Dobro Jest – što se tumači kao ”ja slova čitam (vidim) i izgovaram dobro.

Ja bih vam sada skrenuo pažnju na jedno drugačije tumačenje.

Ja(z) – buki / ja-buki / jabuka

Nije li ova jabuka na početku azbuke beleška iz najdavnije prošlosti kada smo živeli samo od prikupljanja plodova u šumama, potpuno u milosti božijoj? Nije li naš svet počeo sa jabukom? Civilizacija počinje onda kada savladamo obradu zemlje (probodemo zmiju – zemlju) i počnemo da koristimo plodove. Nije li ovo beleška o starozavetnoj priči o Adamu i Evi?

Sledeće slovo buki, je jako slično reči Bog (buk-bog). U osnovi je reč buka koja nastaje kada se grom prolomi ili kada se udara u deblo. Buki je i bukva jer su se na bukvinom drvetu urezivala prva slova. Stari slovenski naziv za slova jeste bukva. Slovima pišemo reči, a novi zavet počinje sa ”na početku beše reč” i veliko je pitanje i dan danas da li je na početku bila reč, slovo ili zakon ali to nije toliko bitno. Bitno je da shvatite da se u tom buki krije Bog.

U tom slučaju az-buki-vedi-dobro-glagolje-jest se može tumačiti i kao ”ja-boga-ispovedam (vedi – videti – vede – pripovedati) i dobro činim (glagolje – činiti)”. Ili ”ja u Boga verujem i činim dobro” jer je Bog nekada bio osnov obrazovanja.

U doba Rima carevi drže u ruci carske insignije – žezlo i zlatnu kuglu. Međutim, ne radi se o zlatnoj kugli, niti o ”zemaljskoj kugli sa krstom” kako se to danas objašnjava jer u 6. veku ljudi nisu znali da je zemlja lopta. To će biti tema razgovora tek 9 vekova kasnije. Kugla je ustvari jabuka, a krst je peteljka na jabuci. Simbolika jabuke je da je car ustvari Adam prvi čovek do Boga i da božiju jabuku uzima u svoju ruku. Žezlo nije žezlo, nego pastirski štap.

Ja-buki ili ja-božiji je početak oblikovanja priče o sinu božijem. O božijem poslaniku na zemlji, bilo da se radi o caru, proroku ili običnom seljaku.

Interesantno, jednom prilikom kada sam letovao na Tasosu sam shvatio da je  trag o ovom našem običaju ostao u grčkom jeziku. Otišli smo na jagnjetinu visoko u planine gde žive ”pravi” Grci i tamo smo imali šta da vidimo. Na tablama je pisalo Agne i Are. Agne je jagnje, a are je jare. Danas se drugačije kaže u modernom grčkom ali eto u planinama se još uvek ovako piše. Ako se dobro sećam selo se zove Potamia ili Panagia, ima puno vodopada i sedam izvora.

I u Zakonopravilu Svetog Save imamo ovo da se ”jagnje”, piše ”agne”, tj. da se slovo A čita kao ”ja” Vratićemo se na ovo kasnije, idemo sada dalje sa pričom.

Agnca – jaganjca. Pisanje reči jagnje u Zakonopravilu.

I jabuka i jagnje su simboli Boga. Jabuka označava poreklo i znanje, a jagnje davanje života za Boga. Ali pođimo dalje da vidimo gde se sve slovo A može čitati kao JA.

Adam – Jadam (ja – dam, jer tvoje je samo ono što drugima daš)

Arije – Jarije (proteran i zabranjen na prvom Vaseljenskom saboru) – Jarilo?

Arilje – Jarilje (možda je tu sahranjen neko tog imena ili se tu nekada mnogo slavilo na stari način)

I vratimo se na grčki are i agne, tj. jare i jagnje koje smo već dali u primeru gore u tekstu. Kako se kaže na grčkom svetac? Agios. Nije li svetac onaj koji je žrtvovao svoj život za Boga? Jare božije – jagios? Jagnje – agne?

Paralela sa Mitrovdanom

Mitrovdan je danas sv. Dimitrije, međutim u prošlosti je ovaj praznik bio nešto drugo. Krenimo od toga da reč ”mitra” na staro-grčkom znači ”materica”.

Đurđevdan je hajdučki sastanak, Mitrovdan je hajdučki rastanak. Ova izreka govori o početku i kraju zimskog perioda na Balkanu. Nije se ratovalo kada je zima – zbog blata, zbog gladi i zbog toga što šume nisu imale lista pa nije mogla lako vojska da se sakrije. Rodni deo godine, između Đurđevdana i Mitrovdana, je bio pogodan i za rat i za rad. Opet imamo dve slične reči (rad – rat, stvaranje i razaranje).

Interesantno period koji je potreban od oplodnje koze do rađanja jarića je oko 150 dana što je otprilike period od Mitrovdana do Đurđevdana. Slučajna podudarnost? Ne bih rekao. Imamo još jednu potvrdu ovoga u koledarima koji se pred Božić pojavljuju obučeni u kozije kože i maske i igraju ponekad i pomalo bezobrazne predstave.

Jagnje je centralna figura stare priče. Najosnovniji izvor mesa predhrišćanskog doba. Oko Mitrovdana je jagnje začeto (mitra-materica), oko Đurđevdana bi se jagnjići rađali.

Pomenuo bih ovde i prastaru simboliku slova. Slovo M nosi simboliku mame – majke, jer simbolično predstavlja položaj nogu prilikom polnog odnosa. Zato u svim starim jezicima majka počinje sa M – mather, muther, maman…

Interesantno srsko slovo Ć i Đ simbolično predstavljaju trudnu ženu, stim što samo slovo Đ predstavlja rađanje zbog produžene kvačice. Ne počinje Đurđevdan slovom Đ slučajno. Simbolika slova nam dolazi iz najstarijeg sloja istorije iz doba kada su slova imala magijski karakter pre nastanka pisanja.

Slovo Đ i trudnica skicirana od slova Đ.

Vratimo se najranijim hrišćanskim novčićima iz doba Rimskog carstva. Numezmatika kaže da je slovo ”M” oznaka za novac denominacije 40 i to nije sporno, međutim broj četrdeset se na latinskom kaže quadrāgintā a na grčkom se četrdeset kaže ”saranda” a broj četiri ”tetra”. Dakle slovo M ni na jednom od dva jezika carstva ne znači 40 već slovo M obeležava tu vrednost.

Pre bih rekao da je slovo M oznaka reči mitra što znači materica i u prošlosti se odnosila na Bogorodicu. Iznad slova je krst koji jasno označava hrišćanstvo.

Prvi je novčić cara Justina II (576-578 godina), drugi novčić je cara Tiberija (582-602), a treći novčić je novac cara Lava V Jermnina (813-820 godina).

Šta kaže najstarija pesma o Bogorodici ”blažen bio plod utrobe tvoje”. Mnogo paralela slovo ”M” – mitra – materica – utroba – praznik materica, rekao bih da sve ukazuje na Bogorodicu.

Kao što su danas Božić (rođenje malog Boga) i Uskrs (njegovo vaskrsenje), tako su to nekada na našem prostoru bili Mitrovdan (začeće) i Đurđevdan (rađanje).

Ovde bih pomenuo da Sremska Mitrovica nosi ime po sv. Dimitriju. Međutim, ja bih ovde ukazao na tezu da se možda radi o Bogorodici i reči ”mitra”. Pogotovu kada se ima u vidu da je upravo Mitrovica bila središte arijanaca.

To duboko shvatanje nas dovodi do pitanja ”Šta je starije? Koka ili jaje?”. Začeće ili rađanje? Hrist ili Bogorodica, Jagnje (đurđe) ili majka (mitra)? Da li je ovo vekovima staro pitanje simbolično sačuvano u običaju uskršnjih jaja?

Mitra ili materica je priča o prauzroku o vremenu gnostika i hrišćanstvu pre formiranja Novog zaveta. Rekao bih da se ovde radi o uticaju naših predaka na nastanak hrišćanske misli.

Svako pominjanje začeća i seksualne aluzije kao što su kozarske (koledarske) proslave su zabranjene u hrišćanstvu. Međutim, ostao je interesantan praznik majki koji se zove ”materice” ali je datum drugačiji.

Interesantno arijevsko shvatanje Hrista je bilo da je on bio običan čovek, dok su Grci insistirali da je pola čovek – pola božiji. Ovde vidimo paralelu nekada se slavilo začeće i rođenje (čovečiji sin – arijevci), a danas se slavi rođenje i vaskrsenje (božiji sin – novo hrišćanstvo carigradsko).

Stari praznici nisu izbrisani, već im je promenjen smisao i postavljeni su romejski vojnici da čuvaju i da se slave na te datume. Kao što je Đurđevdan kasnije zamenjen hrišćanskim svecem koji ikonografski podseća na sv. Dimitrija, tako je urađeno i sa Mitrovdanom. Obratite pažnju koliko su slični ikonografski, skoro do granice da ih ne možete razlikovati.

Od Đurđa do Mitra

Rodna godina je od Đurđa do Mitra. U našem narodu je kult Đurđevdana neobjašnjivo jak, rekao bih čak previše jak za jednu običnu slavu. Međutim, jasno je da se ne radi o slavi sv. Đorđa već o nečemu mnogo značajnijem – sećanju na stari datum početka rodne godine kod nas.

Proučavajući najstarije hrišćanske simbole i predstave, dolazim do zaključka da je najstariji simbol jare kada se rađaju jaganjci i jarići. Od jare je izvedeno jarilo datum kada se rađaju jarići i priroda. Pre hrišćanstva ovu priču je simbolično predstavljao trački konjanik, koga će kasnije zameniti predstava sv. Đorđa i sv. Dimitrija. Oni su obučeni kao rimsko-grčki vojnici i postavljeni su planski na datume naših starih praznika – početka i kraja rodne godine.

Jarilo je jare i jara – vatra. Ovom logikom Arijevci bi mogli biti Jarijevci. Možda simboli ognjila na našem grbu imaju veze sa ovim. Možda smo mi jarijevci tj. vatreni?

Crkva je zabranila prikazivanje Hrista kao jagnjeta, kao i svih ostalih ”rogatih” simbola kao recimo koleda i za ovo postoji član u Zakonopravilu Svetog Save.

Sve ukupno imamo jak dokaz kako je novozavetna simbolika zamenila starozavetnu. Za mene to nije neki preterani problem ali je sreća da su u našem narodu sačuvani stari običaji.

Kao što vidite hrišćanstvo se vremenom menjalo i možemo videti kako je pojavom cara Konstantina polako izbrisan stari slovensko-srpski narativ. Grci su propisali šta ide u knjige, a šta ne. Tako je (j)Arije izgubio uticaj i bi proklet na Vaseljenskom saboru, zakonom bi zabranjeno da se Hrist prikazuje kao jagnje, a Konstantin pomeri prestoni grad iz Mitrovice u novi Konstantinopolj i stavi HR (ha-ro) na štit svoje vojske. I bi kako je protumačeno kao Hristos Roma!

Sv. Đurađ i sv. Dimitrije – dva hrišćanska sveca-vojnika koji čuvaju početak i kraj plodne godine i sećanje na začeće (Mitru) i rođenje (Jarilo). Dimitrije ubija ratnika, jer kada opadne lišće i krene hladnoća nema više ratovanja, a Đorđe ubija aždaju koja predstavlja zimu – hladnoću, bolest, nemaštinu.