Sveti Sava nije spaljen – naučna rasprava Mirka Dragovića 1930. godina (pdf)

Pre par meseci pojavila se vest da mošti Svetog Save nisu spaljene. Vest je munjevito objavljena u skoro svim velikim novinskim portalima. Vest kaže da su mošti Sv. Arsenija Sremca koje se nalaze u manastiru Ždrebaonik ustvari mošti Sv. Save. Da je na lobanji napisano ”Sava srpski” i da moštima nedostaje jedna ruka. Manastir Ždrebaonik se nalazi na samo 17 km od manastira Ostrog.

Vest je zasnovana na pisanju književnika Vlade Arsića, koji se opet pozivao na rad nekog Mirka Dragovića.

Igrom slučaja u jednoj antikvarnici naišao sam potpuno slučajno na upravo rad Mirka Dragovića iz 1930. godine. Kupih ga za 300 dinara. Nisam ni slutio da je ovo upravo dokument na osnovu koga je nastala vest da mošti Svetog Save nisu spaljene. To nije knjiga već naučna rasprava na 16 strana, napisana 1930. godine koju možete skinuti ovde:

Sava nije spaljen – Mirko Dragović, 1930. pdf

Objavljujem ovu knjižicu jer smatram da je provlačenje ove vesti kroz žutu štampu učinilo da vest bude diskreditovana. Treba vam oko pola sata da je pročitate 16. strana. Ako vas interesuje srpska istorija ovaj dokument je zaista sjajan. Tu ćete saznati mnogo ali da skratim priču, evo par razloga zašto nije logično da je spaljivanje sv. Save istinito:

1. dokumenti koji su uzeti kao osnovni izvori dolaze mnogo godina kasnije i ne slažu se oko godine spaljivanja moštiju, ni oko mesta, pa ni oko toga ko je spalio mošti.
2. Sinan Paša svakako nije mogao da spali mošti kako smo učili u školi jer je još Dimitrije Ruvarac utvrdio da je Sinan Paša skinut sa mesta vezira 1595. godine.
3. nije logično da su Turci spaljivali mošti u Beogradu, jer u to vreme na Vračaru nije bilo mnogo Srba. Da su hteli da ga spale mogli su to da urade u gradovima na jugu Srbije gde bi to ostavilo jak utisak. Ako su i spalili mošti zašto su ostavili kivot? Efektnije bi izgledalo da su ga nosili i spaljivali u kivotu.
4. postoje mnogi dokumenti koji govore da su monasi mnogih naših manastira prikupljali priloge u Rusiji za Mileševu u kojoj se nalaze mošti sv. Save. Kako Rusi nisu čuli da su mošti spaljene? Čak je Rus, jeromonah Makarije, bio u manastiru Mileševi 1638. godine i nije pominjao ništa o spaljivanju moštiju.
5. postoje predanja u narodu da je prenešen u pećinu na Tari, zatim predanje naroda oko manastira Dovolje…
6. ostao je kivot, štap Savin koji je otkupljen od muslimanske porodice, pa ruka Savina… čudno je da nije sve spaljeno?
7. moštima svetog Arsenija Sremca navodno nedostaje ruka, što se uklapa sa pričom jer ako se radi o moštima sv. Save njegova ruka je sačuvana u Mileševi.

Ruka Svetog Save koja se čuva u manastiru Mileševi.

Ne bih da dužim sa teorijama, u ovoj kratkoj knjižici možete pročitati mnogo više detalja i predanja pa prosudite sami. Postavlja se pitanje ako je došlo do laži, kako je do nje došlo? Ja imam dve ideje:

1. možda su Turci da bi uplašili Srbe koji su podigli bunu u Banatu, lažno napravili spaljivanje moštiju. Pa su zbog toga mošti sklonjene kada su za to čuli u manastiru i nisu ih iznosili da ih se Turci posle ne bi dočepali.
2. sobzirom da nema svedočenja očevidaca već su svi dokumenti iz kasnijeg vremena. Moguće je da su ovi kasniji dokumenti nastali kao falsifikati od strane grčkih Fanariota kada su imali pristup našim dokumentima.

Svakako ne bi bilo preterano teško uraditi DNK analizu moštiju sv. Arsenija Sremca i uporediti sa moštima drugih Nemanjića i dokazati porodičnu liniju. Lako bi se utvrdilo da li je u pitanju otac naše nacije ili sv. Arsenije Sremca.

Čuo sam da su patrijarha Pavla pitali za ovu priču i da je on odgovorio da Srbi još nisu zaslužili da im se Sava pojavi i da će se on pojaviti kada zasluže.

Čuo sam da je vladika Nikolaj rekao da mošti nisu spaljene i da srpski narod ne zaslužuje da zna gde su njegove mošti.

Za vreme vladike Nikolaja su na vlasti bili komunisti i svakako nije bilo dobro otkrivati gde se nalaze mošti ako je cela ova teorija istinita. Za vreme Miloševića takođe nije bilo dobro vreme jer on svakako nije bio vernik i bilo je vreme ratova. Za vreme ”demokrata” takođe nije bilo vreme jer su bili NATO saveznici.

Očigledno nije bilo vreme… da li je došlo vreme nakon okupljanja naroda u Crnoj Gori? Videćemo…

P.S. Naleteh na još jedan interesantan podatak pa rekoh da podelim ovde:

Sveti Sava nije spaljen. Evo sta se događalo i kako smo to doznali. Sestra S. vaspitačica iz Beograda, kada smo pošli ocu Tadeju, zamolio me je da ga pitam da li je Sveti Sava spaljen, a ako nije gđe su mošti. Čula je da je Sveti Nikolaj Velimirović rekao da Sveti Sava nije spaljen, ali Srbi nisu zaslužili da znaju gđe su njegove mošti. Ja odem u Vitovnicu i u onom starom konaku, na koji se prvo nailazi kada stignemo u manastir, pitam oca za Svetog Savu. Bilo je tu puno ljudi u trpezariji, Otac Tadej se premesti sa noge na nogu i vidno iznenađen (činilo se da do tada ni on to nije znao) odgovori: ,,Da, velike su tajne Božije! Idite u manastir Slance, tamo se velika čuda događaju!“ I ja po povratku iz Vitovnice odem u manastir Slance. Bio je tamo otac Avakum, miran i staložen (sada mislim da nije tamo), i kada sam mu sve ispričala, rekao mi je: ,,Pa, to, bi kažete.“ Odgovorila sam mu da pita oca Tadeja, kada bude ponovo dolazio, ili da otputuje u Vitovnicu i razgovara sa ocem o tome. Onda mi je on rekao da su iz Patrijaršije vršili neka iskopavanja i da su našli tela dva sveta monaha. Pošto više nisu imali para, prekinuli su sa radovima. Izveo me je iz crkve i pokazao mesto gde bi mogao da bude kovčeg sa Svetim Savom. Pola je pod zemljom u dvorištu, a pola pod crkvom. Kaze, kameni kovceg, kao da je neki car ili kralj u njemu. Sveti Nikolaj je i to rekao da se te noći, pred spaljivanje, upokojio jedan monah i da su ga zamenili sa telom Svetog Save.

(knjiga je sa blagoslovom oca Tadeja)