Ko je poslao ikonu Bogorodice na magarcu? Da li je to originalna ikona? Gde se možda nalazi originalna ikona ili ikona koja je vernija kopija originala?
Trojeručica na magarcu
U magli raznih suprotstavljenih predanja, dolazimo do interesantne priče o tome kako je ikona Trojeručice došla u manastir Hilandar sama na magarcu.
U manastiru postoji jedna mala kapela koja je podignuta baš na mestu gde je navodno magarac izdahnuo. Na unutrašnjim zidovima te kapele ispisana je istorija i dolazak ikone na magarcu. Bio sam nekoliko puta tamo i voleo da sedim u toj kapeli i evo par slika koje sam napravio tom prilikom.
Predanje kaže da je ikona došla na magarcu negde u 16. veku. To je vrlo čudno s obzirom da smo videli da se ikona pojavljuje prvi put u manastirskim spisima oko 1550. godine i da naši istoričari kažu da je ikona u manastir došla verovatno 1380-1390. godine.
Najstariji zapis koji navodi tačnu godinu dolaska ikone Bogorodice u Hilandar, napisao je ruski monah Panov, koji je zapisao: „Sava, srpski arhiepiskop, u poseti Palestini s blagoslovom je dobio ikonu Trojeručice, u Lavri Svetog Save Osvećenog, preneo je u Srbiju, odakle je čudesno 1661. godine sama stigla pred Hilandar na Atosu.” (M. Tatić-Đurić, Trojeručica Svetog Save i njen kult u pravoslavnom svetu, Studije o Bogorodici, 587.)
Dakle ispada da je ikona dva puta došla u manastir 1380. i 1661. Kako je to moguće?
Kada sam bio u manastiru od jednog monaha sam čuo da postoji priča da je ”originalna ikona odneta u Rusiju i tamo ostala, a da su nam oni vratili ovu”. Na prvu pomisao ova priča je izgledala neverovatno, a kada se malo zagrebe ispod površine ima tu mnogo toga nejasnog.
Izgleda da je ikona Trojeručice više puta bila u Rusiji. Sigurno je bila 1862. godine u Rusiji kada je stavljen novi okov i pomerena treća ruka.
U ruskim knjigama se pominje da je u riznici ruskog patrijarha Nikona od 1658. g. “ikona Prečiste Bogorodice Hilandarske, pisana na zlatu i kao ”zelenkasta”. Takođe pominje se da je nešto kasnije, 20 jula 1661 god., kastamonitski arhimandrit Teofan, rodom Srbin, isporučio je Moskvi ikonu grčkog pisma na čempresnoj dasci, kopiju sa čudotvornom ikonom Hilandarskog manastira “Bogorodicu Trojeručicu”.
Dakle, 1661. godine je Teofan Srbin odneo kopiju u Rusiju, za to imamo nepobitan zapis u Moskvi, i te iste godine je ikona došla na magarcu u Hilandar?
Šta se desilo 1661. godine?
Ikonu Trojeručice je u Rusiju iz Hilandara preneo arhimandrit svetogorskog manastira Kastamonita Teofan Srbin, 20. jula 1661. godine, donevši je prvo u Moskvu, a potom u Novojerusalimski Voskresenski manastir, 16. oktobra 1662. godine. To je zapisano u ruskim izvorima toga vremena.
Navodno tada je poslata kopija iz manastira Hilandar u Moskvu po naređenju cara Alekseja Mihajloviča.
Čudno je što ikonu nije doneo monah Hilandara? Da li je uopšte doneta iz Hilandara? Možda je kopija rađena u manastiru Kastamonit, u tom slučaju u Rusiji je već bio original? Ili je Teofan Srbin bio na specijalnom zadatku i ikonu poneo negde iz Srbije? To već ne znamo ali znamo da se ikona 1661. pojavila u Moskvi.
Međutim Rusi zatvore Teofana Srbina u Kirilo-Belozerski manastir i dve godine provede u zatvoru, tako da on nije mogao da vrati ikonu u Hilandar.
Zapisi kažu da je optužen da je špijun jer je bez dozvole posetio patrijarha Nikona i pokušao da mu ukaže na papskog špijuna i zato je zatvoren. Tek je 1665. uspeo da pobegne tako što se spustio niz zidine manastira. (izvor Srđan Novaković, Grci, Srbi i slom Rusije, strana 57.)
Možda su hteli da mu otmu ikonu? Možda je Teofan zatočen da ne vidi promene izvedene na ikoni? Možda je kopija, a ne original, vraćena na magarcu te iste godine u manastir? Mnogo pitanja mi odjekuje u glavi ali hajde da vidimo šta se dešavalo tih godina da bi bolje razumeli kontekst.
To vreme u Rusiji je bilo doba ”Nikonovih reformi” crkve. Ruski patrijarh Nikon je rešio da ispravi knjige i ikone po celoj Rusiji po ugledu na grčke fanariotske knjige i ikone. To je dovelo do građanskog rata u Rusiji i mnogi ljudi su spaljivani na lomačama zbog tih reformi.
Rusija je pre Nikona imala pravoverje isto kakvo je i Srbija imala u doba Nemanjića. Uticaj pravoverja Svetog Save i Simeona, kao i Zakonopravila bio je odličujući za cara Ivana Groznog da od Rusije napravi carevinu. Međutim, Nikonovim reformama iz Rusije se izbacuje pravoverje i zavodi novo grčko pravoslavlje. Pisao sam o ovome u tekstu kada su Grci hteli da spale oca Damaskina, igumana Hilandara i to baš zbog spora pred ruskim patrijarhom oko toga kako se od davnina Srbi, Rusi i Bugari krste.
U to vreme katolici i Rusija žele da naprave jedan front protiv Turske buneći pravoslavno stanovništvo na turskoj teritoriji. Glavna prepreka u objedinjavanju katolika, pravoslavaca jeste staro slovensko pravoverje koje to zabranjuje. Ruski car u tom trenutku veruje u ovaj projekat i patrijarh ruski kreće u reforme. Stradaće preko 30.000 ljudi u Rusiji.
Slika Sergeja Miloradovića ”Ustanak u Solovetskom manastiru” govori od dešavanjima 1667. i 1668. godine kada crkva uzbunjuje narod zbog Nikonovih reformi.
Jednu deceniju ranije cenjeni iguman Damaskin hilandarski je trebao da posvedoči pred ruskim crkvenim sudom da se odavnina krstimo sa dva prsta i da to piše u starim knjigama. Zbog ovoga Rusi šalju misiju u Hilandar 1650. godine, a dolaze i Grci iz Kareje.
Grci su naterali starog srpskog igumana Damaskina da knjige pred njima baci u vatru i pretili su mu da će i njega baciti na lomaču. 13 srpskih i 7 grčkih knjiga je odneto iz Hilandara na proveru u Rusiju, a možda je tada odneta i ikona Trojeručice jer je popisana 1658. u riznici patrijarha Nikona. Nakon toga otac Damaskin je bio zatvoren u tamnicu.
U to vreme 1654. godine i srpski patrijarh Gavrilo I Rajić dolazi u Moskvu i ima indicija da je tamo zadržan i da nije mogao da se vrati. Izgleda da je bio u nekoj vrsti kućnog pritvora jer su ga Rusi 5 godina držali u Moskvi. Posle nekog vremena poslao svoju pratnju nazad sa porukom da se izabere novi srpski patrijarh, međutim kasnije je tu odluku promenio.
Patrijarh Gavrilo je u Moskvi poneo dve knjige za štampu: Žitija srpskih vladara i Tipik svetog Nila Kavasile protiv latinske jeresi. Rekao bih da je patrijarh Gavrilo poneo knjige kako bi na saboru dokazao da su Nikonove reforme jeres ali je zbog toga bio u jednoj vrsti kućnog pritvora i nije mogao da napusti Rusiju sve dok nije potpisao. Nije ni čudo što je u Srbiju poslao poruku da biraju drugog patrijarha.
Sveti Gavrilo I Rajić sveštenomučenik
Zvanična istorija kaže da je Gavrilo učestvovao na saboru i da postoji njegov potpis koji svedoči da je prihvatio Nikonove reforme 1658. godine. Tek godinu dana nakon toga su ga Rusi pustili da se vrati u Srbiju i to kada je tražio da želi da ide u Jerusalim 1659. godine.
Kada se vratio u Srbiju 1659. koja je bila pod Otomanima, Turci su ga odmah uhapsili i optužili da je kriv za rusko-turski rat, naredili mu da pređe u islam, što je odbio i bio je obešen u Bursi 1659.
Godinu dana pred zadržavanje patrijarha u Moskvi, Rus Arsenije Suhanov je 1654. sa Svete Gore odneo 498 knjiga koje je ”otkupio” od manastira.
Nakon što je naš patrijarh Gavrilo I Rajić ”priznao” je Nikonove reforme 1655. godine i pogubljen 1659. godine, par godina kasnije 1661. stiže ikona Trojeručice na magarcu koja se sama vraća u Hilandar. Čini mi se da je ta ikona poslata od patrijarha Nikona ili Grka ali nije bilo zgodno da se to kaže pa je formulacija ”došla na magarcu” bila svima ugodna.
1669 na Svetu Goru stiže ukrajinac Samuil Bakačič pisar koji je više od dvadeset godina ”prepisivao” bogoslužbene grčke knjige na srpski jezik. Zbog toga u Hilandaru nastaje mala pobuna među monasima koji odbijaju da učestvuju u zajedničkim aktivnostima i tada nestaje opštežiće. Svako od monaha živi u svojoj ćeliji, sam se hrani i radi po svojem ritmu (idioritmija), za razliku od zajedničkog života – opštežića. Mnogi monasi okreću se pustinjaštvu. Opštežiće će biti vraćeno u manastiru tek oko 1990. godine zalaganjem monaha Atanasija Jeftića.
Uprvo u to doba oko 1660. Grci dolaze polako na vlast u manastirima Svete Gore i potiskuju Srbe. Sledećih 100 godina goreće srpske knjige po manastirima u požarima. 1722. godine je bio najgori požar u Hilandaru, izgorela je arhiva, biblioteka, konaci… Istorija je obrisana. Ubrzo potom, 1766. godine ukida se Pećka patrijaršija i u srbskim manastirima bivaju postavljeni Grci.
1716 god., iz Naučne biblioteke u Moskvi, nalazimo i jedan ružan zapis u rukopisu iz Javne biblioteke u Peterburgu, zbirka Mohovikova “Novo Nebo. Sunce presvetlo”. U ovim skazanjima akcenat se stavlja na pojavu treće ruke na ikoni i pojašnjava ikonopisanje, srebrenje treće ruke, “nemreljivo površan narod”.
U maju 1722. godine, te godine kada je bio najveći požar u Hilandaru, Sveti sinod Ruske crkve je izdao saopštenje, parafraziram:
”Zapovedamo u vezi izmišljotina neveštih i zlonamernij ikonopisaca koji crtaju ikone protivno prirodi, istoriji i samoj istini, kao što su mučenik Kristofer sa glavom psa ili ikona Bogorodice sa tri ruke…. da više to ne rade i ne vrše svetogrđe svetih obrazaca već da ikonopišu na uredan i propisan način…”
Ni požar nije bio dovoljan jer su neposlušni srpski monasi i dalje biti tvrdoglavi pa su ih vremenom zamenili bugarski monasi.
Rusija je napravila dogovor sa Nemačkom da podele Balkan na pola tako da Srbija pripadne Nemačkom uticaju, a Bugarska Ruskom. U tom smislu napravljen je i srpsko-bugarski rat da se narodi zavade, a i Obrenovići su platili glavom. Rusija je podržavala stvaranje nove Bugarske države kako bi izbila na Carigrad.
Zbog toga je manastir jedno vreme bio pod bugarskom većinom i tada je za nastanak nove države napisana i nova istorija Bugara. Ta istorija je pisana upravo u manastiru Hilandar. Napisao ju je iguman Pajsije 1762. godine. Par decenija ranije Rusija je pomagala obnovu Hilandara i verovatno je tada nova ikona došla na magarcu.
Konačan prenos ikone na magarcu u Hilandar je verovatno bio malo kasnije, između prve i druge posete monaha i putopisca Vasilija Grigoroviča Barskog Svetoj Gori. On je prvi koji je 1744. godine pisao da treća ruka na ikoni Trojeručice nije slikana, već da je iskovana od srebra i pričvršćena na maforion Bogorodice, kao što je na današnjoj ikoni.
Slika sa kapele u Hilendaru. Obratite pažnju gde se nalazi treća ruka na ikoni, takođe može se videti da je u to vreme samo jedna ruka srebrna.
Da pustimo maštu na volju – izgleda da su Rusi i Grci ikonu originalnu ikonu odneli u Moskvu ili su je Srbi sklonili. Međutim sve je rešeno posle nekog vremena tako što se ikona čudesno vraća u manastir na magarcu. Postavlja se pitanje zašto je ikona sklonjena u Moskvu?
Dva prstića i desna strana
U to vreme glavni sukob sa fanariotima je bio oko krštenja i blagosiljanja sa dva prsta, moguće je da su tada izmenili položaj prstića malog Isusa. Imamo primere starih ikona Odigitirije iz doba Nemanjića i Paleologa na kojima Isus drži dva prstića.
1. prva levo ikona iz 5-6. veka Bazilika Santa Marija Madžore, poreklom iz Jerusalima 2. Odiglitirija iz Lefkosije – Nikozija Kipar, kraj 12. veka. primer stila Konstantinopoljske škole, 3. originalno ikona je iz 6. veka iz Hodegon manastira u Carigradu, nije sačuvan original ali ovo je prepis iz 1629. sa Atosa
Na mnoštvu ikona i fresaka iz srednjeg veka vidite da je Isus malo drugačije držao prstiće, a u vreme Nikonovih reformi to je bila jeres. Čini se da je ovo glavni razlog što se ikona kasnije pojavila na magarcu jer ima položaj prstiju prema grčkom kanonu.
Naglasiću da je u srednjem veku bilo i ikona koje imaju drugačiji položaj prstiju kao kod današnjeg blagosiljanja ali u 15-16 veku fanarioti su odredili da je samo taj grčki način crtanja ispravan, a da način na koji su crtali majstori iz Jerusalima i Carigrada a koji su preuzeli Srbi nije ispravan.
Ne znamo odakle je došla ikona na magarcu. Ipak, znamo da su knjige odnošene, spaljivane, monasi i igumani hapšeni, patrijah zadržan u Moskvi, a zatim ubijen, knjige ispravljane i na kraju manastir spaljen.
I onda je na magarcu jedna ikona došla. Isus na toj ikoni sa magarca ima prstiće postavljene prihvatljivije za doba Nikonovih reformi. Magarac je simbolika, svi znamo šta je ”magareća klupa” mesto pokajnika u razredu.
1776 turski sultan je ukida Pećku patrijaršiju i za episkope na srpskim teritorijama postavljaju Grke. To vam je neispričana kataklizma srpske crkve u 17-18. veku.
Trojeručica Trojanskog manastira
Pretragom starih ikona Trojeručice po svetu naišao sam na jednu koja bi mogla biti originalna ikona pre zamene ikone u manastiru Hilandar. Ta ikona je ili kopija originala ili sam original to ostaje da se utvrdi.
Trojanski manastir Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se na severu Bugarske, nedaleko od istoimenog grada Trojana, stotinjak kilometara zapadno od Sofije.
Najstariji pomen manastirske povesti nalazi se u zapisu letopisca Ognjanovića (bugarski Ognяnoviča). Po tom zapisu manastir su osnovala dva monaha pristigla sa Svete Gore oko 1600. godine. Zapisano je i ime prvog igumana – Kalistrat.
Trojeručica iz 1600. godine. Po svom izgledu to je kopija ikone pre stavljanja okova u Rusiji. Treća ruka je sa desne strane kao na slici u kapeli Hilandara.
Nedugo potom manastir je pohodio još jedan Svetogorac, pri svom putu u Vlašku (jug današnje Rumunije). On je sa sobom nosio verni prepis ikone Bogorodice Trojeručice. Perdanje kaže da je krenuo da nastavi put ali bi se predomislio i ostao još jedan dan. Tako se desilo nekoliko puta. Uprkos želji da nastavi putovanje sa ikonom ona nije napuštala manastir. Stoga je ikona ostala u manastiru do naših dana.
Ovde moram da ubacim svoj komentar. Šta ako je taj svetogorac bio monah Teofan iz manastira Kastamonit i imao zadatak da ponese ikonu Trojeručice u Moskvu na ispravku? Na putu ka Moskvi preko Vlaške on zastane kod dvojice srpskih monaha u Bugarskoj. Oni se savetuju i odlučuju da sačuvaju ikonu. Na brzinu naprave kopiju ili zamene ikonu nekom drugom i Teofan je odnese u Moskvu. Tako sačuvaju pravu Trojeručicu ali obmana ubrzo bude provaljena i zbog toga Teofan bude uhapšen.
Naravno ovo je samo moje maštanje, za ovo nemamo dokaze ali se vreme predanja o Trojanskom manastiru poklapa sa vremenom dešavanja u Moskvi, zatočenjem Teofana i patrijarha Gavrila.
Narod kada je čuo za ikonu počeo je da posećuje monahe i ubrzo je sagrađen manastir oko nje. Ova čudotvorna ikona se nalazi u manastirskoj crkvi koja je sagrađena 1835. godine.
Ovaj stavropigijalni muški manastir po svom ugledu zauzima treće mesto u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi. Prethodni patrijarh bugarski i mitropolit sofijski Maksim (1914 – 2012), koji je od 1971. do smrti bio na patrijaršijskom tronu, postao je iskušenik upravo u ovom manastiru gde je i sahranjen.
-
- Тројеручица из 1600. године
-
- Два прста исправно приказана
-
- Фреске манастира
Dakle, manastir je osnovan upravo u vreme kada je mogući problem sa ikonom nastao u manastiru Hilandaru zbog Grka i Rusa.
Danas se Bogorodica crta na razne načine i u raznim pozama. Postoji više načina kako se crta položaj prstiju i to ne privlači preteranu pažnju, međutim u prošlosti pogotovo oko 16. veka došlo je do sukoba između grčkih fanariota i staroobrednih Srba i Rusa upravo oko položaja prstiju na ikonama. O tome sam pisao u tekstu – Zašto su Grci hteli da spale oca Damaskina igumana Hilandara pa možete pročitati ako vas interesuje.
Na starim ikonama Bogorodice iz doba Nemanjića, u pozi koja se koristi na ikoni Trojeručice (Hodigitirija) mali Isus drži dva prsta (slika 2.). U 16. veku dolazi do sukoba oko krsnog znaka sa dva prsta i položaja blagosiljanja jer su fanarioti zabranjivali korišćenje dva prsta.
Slika 1. Sv. Katarina, stara ikona iz sinajskog manastira, 2. Bogorodica Hodigitirija srednjevekovna ikona položaj dva prsta, Slika 3. ikona Bogorodice danas položaj blagosiljanja po grčkom kanonu.
Na hilandarskoj ikoni Bogorodice Trojeručice položaj prstiju je neodređen, tj. može se protumačiti kao tri prsta zajedno. Možda je tako namerno naslikano kako ikona ne bi podržavala srpsku i rusku stranu u sukobu sa crkvenim reformama u doba ruskog patrijarha Nikona.
Dva prsta ispravno prikazana
Na trojanskoj ikoni mali Isus na ikoni pokazuje dva prsta kako i dolikuje na starijim ikonama. Baš oko prsta postoji oštećenje ikone. Možda je neko od fanariota pokušao da prikrije taj prikaz sa dva prsta.
Treba videti šta žitije oko ikone prikazuje. Ukoliko je žitije dodato naknadno tako što je originalna ikona stavljena u okvir od dasaka na kojima je nacrtano žitije onda postoje šanse da je trojanska ikona potekla kao i Mlekopitateljica iz manastira Svetog Save Osvećenog kod Jerusalima. Međutim, ako je cela ikona nacrtana samo na jednoj dasci, onda ova ikona ne može biti original već se verovatno radi o kopiji starije ikone Trojeručice jer prosto u vreme svetog Damaskina nisu mogli biti nacrtani srpski kraljevi. Dakle, finalni zaključak možemo izvući tek kada se pogleda tačno šta je nacrtano i da li je žitije dodavano naknadno.
Pretpostavljam da se u donjem redu sličica nalaze slike Simeona, Save i drugih vladara. Pregledom malih slika po obodu bilo bi jasno koju priču priča ikona i bilo bi lakše proceniti njenu starost.
Levo ikona Mlekopitateljica, desno Trojeručica trojanska. Zelenkasta pozadina kao i na Mlekopitateljici, stil slikanja lica je sličan za obe ikone.
Ne mogu da tvrdim 100% jer nemam bolju sliku, pa molim čitaoce ako neko ima bolju sliku ove ikone da mi pošalje.
Podsetiću da je u riznici ruskog patrijarha Nikona od 1658. g. zapisano: “ikona Prečiste Bogorodice Hilandarske, pisana na zlatu i kao ”zelenkasta””. Trojanska ikona jeste zelenkasta i ima zlatnih elemenata. Zelena boja za pozadinu podseća na ikonu Mlekopitateljice. Isus i Bogorodica nacrtani su sličnim stilom karakterističnim za doba Vizantije.
Ipak bez bolje slike ne može da se tvrdi. Ovu ikonu bi trebao da pregleda neki stručnjak jer postoji šansa da se radi o originalnoj Trojeručici sa Hilandara ili kopiji one ikone koja je bila u manastiru pre ”povratka na magarcu” tj. pre grčkih izmena.
Zaključak
Pitanje šta je originalna ikona je suvišno jer ova današnja u manastiru svakako nije ona koju je Damaskin nacrtao u 8. veku u to smo sigurni. Ipak, to nije ni važno jer je ikona besmrtna ako je ljudi poštuju. Kada ikona od starosti padne u loše stanje, napravi se kopija, održi pripadajuća služba i stara ikona se često zakopa, a nova ikona postaje ”prava”.
U srednjem veku su se takođe pravile kopije ikone, koje su se poklanjale manastirima, crkvama ili vladarima. Postoji mogućnost da je u doba Nemanjića u Srbiji postojala još neka kopija Trojeručice.
Još jedna stvar upućuje na to da ova ikona nije iz vremena Damaskina, a to je da je na poleđini ove ikone ikona sv. Nikole. To nas navodi na zaključak da je neko na postojećoj ikoni sv. Nikole sa zadnje strane prekopirao Trojeručicu. Da je bilo obrnuto je skoro nemoguće. Nikome ne bi palo na pamet da na najvažnijoj ikoni srpske crkve nacrta na poleđini drugu ikonu. Stara ikona je iskorišćena da kopija bude uverljivija.
U smislu ovog istraživanja možemo govoriti o 4 lica ili varijante ove ikone:
- originalna Damaskinova – koja je postojala u vreme Nemanjića i verovatno je izgubljena, zbog njene dotrajalosti i oštećenosti usled viševekovne liturgijske upotrebe. Svakako je napravljena kopija ove ikone.
- ikona koja je bila u manastiru pre 1661. godine – moguće da je to ona koja je sada u Trojanskom manastiru sa više malih slika po obodu napravljena staroobrednim stilom ili je ta ikona u Trojanskom manastiru kopija te ikone iz 1661. Tu su ikonu verovatno sklonili srpski monasi zbog neslaganja sa reformama.
- ikona koja je na magarcu došla u Hilandar – ikona na kojoj je promenjen izgled prstiju malog Isusa je sadašnja ikona u manastiru.
- današnja ikona u Hilandaru – to je ista ikona kao pod br. 3 ali je na nju stavljen okov i promenjen položaj ruke, tako da sada ruka ne pridržava Bogorodicu, već Hrista.
Po mišljenju istoričara Bojana Miljkovića, najstarija danas sačuvana replika u Hilandaru potiče s početka HVIII stoleća. Stara ikona Bogorodice Trojeručice više ne postoji, a zamenjena je ikonom koja se danas poštuje kao Trojeručica. Moguće je da su prvobitnu ikonu, zbog njene dotrajalosti i oštećenosti usled viševekovne liturgijske upotrebe.
Dakle postoji mogućnost da je sadašnja hilandarska ikona Trojeručice u stvari četvrta kopija u Hilandaru. Sa druge strane postoji mogućnost da su 1-2 ikona ustvari ista ikona, kao da su 3-4 ikona ustvari ista ikona.
I šta sada znamo iz svog ovog istraživanja? Ništa pouzdano ne znamo i ne možemo da tvrdimo ali otvorili smo mnoga pitanja.
Čini se da je komentar monaha o zameni ikone bio tačan. Moje mišljenje je da ikona nije zamenjena zbog dotrajalosti već je stara ikona uklonjena zbog verske reforme koju su sprovodili fanarioti i patrijarh Nikon. Znamo da se isto dešavalo sa knjigama i slovenskim apokrifnim spisima i o tome sam pisao u tekstovima o ocu Damaskinu igumanu manastira Hilandar.
Kad je od pravoverja Svetog Save stvarano novo grčko pravoslavlje stara ikona je proglašena neispravna po fanariotskoj dogmi. Fanariote nije interesovala srpska istorija, oni bi je najradije obrisali, njima je bio cilj da uspostave dominaciju Grka u manastirima, knjigama i liturgiji kako bi nametnuli novu praksu i približili se latinima zbog stvaranja budućeg fronta protiv Turaka.
Sve stvari koje sam ovde ispričao, siguran sam da su i drugi istraživači primetili ali je pisanje o našoj Trojeručici osetljivo i ljudi se izbegavaju da iznesu svoja razmišljanja i pitanja zbog osude. Čim nešto kažete što je malo drugačije od zvaničnog narativa odmah vam se prebacuje kako hulite na svetinju ili kako niste dovoljno stručni i slično.
Ne smatram da je istina huljenje, smatram da nam istina potrebna za obnovu srpskog naroda. Trojeručica je jača od svih nas zajedno, ona će sama pokazati put. Sve što sam ovde napisao su već zaključili istoričari ali nisu imali hrabrosti da izvlače slobodne zaključke. Nјihova karijera i stipendije zavise od instituta, ja sam slobodan i pišem kako vidim stvari. Tamo gde iznosim svoje mišljenje to i jasno kažem.
Dakle, moje mišljenje je da ikona nije zamenjena zbog dotrajalosti već je stara ikona uklonjena zbog verske reforme i sukoba koju su sprovodili fanarioti i Nikon. Da li su ikonu uklonili Rusi ili su je sklonili srpski monasi – ostaje da se vidi.
Ovaj tekst otvara mnoga pitanja:
- treba bolje proučiti ikonu Trojeručice trojanske. Možda Trojeručica pomiri Srbe i Bugare i ponovo nas spoji u jedan narod kao što smo i bili.
- treba krenuti tragom zelenkasta ikona koja je bila u riznici patrijarha Nikona 1658. U sledećem delu teksta videćete koliki uticaj je Trojeručica imala u Rusiji.
Ovaj tekst je napisan u tri dela:
Prvi deo teksta je ovde https://milos.io/zagonetka-ikone-bogorodice-trojerucice1/
Drugi deo teksta je ovde https://milos.io/zagonetka-bogorodice-trojerucice-2/
Izvori i literatura
Ana Radović, „Ikona Bogorodice Trojeručice bez zlatnog okova“, Hilandarski zbornik, broj 14, Manastir Hilandar, 2007.
D. Medaković, V. Đurić, D. Bogdanović, Hilandar, Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1978.
Sava Hilandarac, Istorija manastira Hilandara, rukopis, čuva se u manastiru Hilandar, strana 104.
S. Radojčić, „Starine crkvenog muzeja u Skoplju“, Skoplje, str. 11–12.
Radoslav Grujić, Skopska mitropolija, Skoplje, 1935.
P. I. Sevastjanov, putopisi i beleške sa Svete Gore, Ruska Imperatorska akademija nauka, 1851–1860.
S. Đurić, Hilandarska Bogorodica Trojeručica, Beograd, strana 104.
Teodor Metohit, „Poslaničko slovo“, 1299.
Žitije cara Uroša, patrijarh Pajsije Janjevac, 1642.
Jeromonah Nikanor, Zavetni svitak hilandarskog pirga Svete Trojice na Spasovoj vodi, 1685.
- Aleksandar Fotić, Sveta Gora i Hilandar u Osmanskom carstvu 15-17 vek, 2000.
- Mirjana Živojinović, Istorija Hilandara od 1198. do 1335. godine, 1998.
Najnoviji komentari