Ponekom ovaj tekst neće prijati jer se obrazovni sistem poslednjih 100 godina trudi da se naša istorija tumači na određen način. Ipak, moja misija je istina i želim da skrenem pažnju velikom delu naše rusofilske nacije na manje poznate i pod tepih gurnute stvari o ulozi Rusije u našoj modernoj istoriji.
Istina je potrebna kako bi kao država dobro odmerili svoje odnose i sa istokom i sa zapadom bez zavaravanja i romantike. Evo par najznačajnijih dešavanja ali iz srpskog ugla gledanja na istoriju:
Izdaja Karađorđa
Karađorđev ustanak je mogao biti završen 1806. godine oslobođenjem Beograda jer je tada sultan ponudio Karađorđu separatni mir i autonomiju Srbije ali su nas Rusi nagovorili da to ne prihvatamo kako bi napadali Tursku oni sa jedne, mi sa druge strane. Srbi su još 7 godina ratovali. Na kraju su Rusi potpisali sami separatni mir, a onda je sultan okupio sve trupe i uputio ih u Srbiju. Tako je slomljen Prvi srpski ustanak 1813. Kažu da je nakon toga preko 100.000 Srba prodato u roblje.
Kada je 1810. Karađorđe poslao visoku delegaciju Rusi nisu hteli ni da ih prime. Presudna je bila uloga tadašnjeg ambasadora Radofinjikina koji je klevetao Karađorđa kod ruskog cara.
Delegacija nikada nije ni stigla do cara jer su je kod Moldavije zaustavile izviđačke jedinice ruske armije. Grof Prozorovski je tada bio glavnokomandujući i kada su mu rekli da idu u Rusiju kod cara, on im je odgovorio da je Rusija sklopila mir sa Turskom ”kakav car, kakvi bakrači, ja sam ovde car” vikao je grof ”pa neće valjda Rusija da zarati sa celim svetom radi Srbije”. Grof se ustvari bojao da Srbi ne uspostave svoje drevno carstvo i da ne zavladaju čak i samim Carigradom.
Evo još jednog izvora, grof Šuvalov je 1811. izjavio: ”Rusija bi bila sretna ako bi Srbija opet postala turska provincija”, evo i u ono vreme zabranjene knjige ”Ubice naroda srpskog” koju je 1917. godine objavio major R. Lazarević u Lozani. 
Ubistvo kneza Mihajla
Ovaj strah od uspostavljanja starog srpskog carstva je oblikovalo i kasniju politiku Rusije. Za njih je Bugarska bila poželjan saveznik zbog toga što izlazi na Crno more i blizu je Bosfora. Preko Bugarske bi Rusija brzo izašla na Sredozemno more i zato su se založili za Bugarsku.
Jačanje Srbije ili nekakve pan-slovenske države na Balanu nikako nije bilo u interesu Rusije i zato su u pozadini lagano stvarali razdor između dva najveća naroda – Srba i Bugara. Ova ista politika je takođe odgovarala i Austriji.
Knez Mihajlo je radio na velikom balkanskom savezu Srba, Bugara, Rumuna i Grka. Međutim, ubijen je u atentatu i nakon toga taj savez se raspao, a povoljni momenat za okupljanje pravoslavaca u jednu jaku balkansku državu je izgubljen. S tim u vezi u Arhivu Srbije može se pronaći jedan zapis ruskog diplomate Stremoukova koji je 1872. godine Srbiji poručivao:
”Prošlo je ono vreme kada je Grčka na vas pogledala, Bugarska pred vama klečala, Crna Gora u vašim rukama bila. Na Bugare posle njihovog uspeha u crkvenom pitanju, ne računajte. Oni vas mrze, i u vašem ratu s Turskom bili bi na Turskoj strani…”
Organizatori atentata su bili Karađorđevići, a narod je na to naivno gledao kao na osvetu za ubistvo Karađorđa.
Srpska delegacija na čelu sa knezom Mihailom uoči prijema kod Porte i Sultana u Istanbulu 1867. Istorijski arhiv u Beogradu. Nakon mirne predaje turskih tvrđava u Srbiji delegacija je tražila preuzimanje Bosne na upravu pod sultanovim suverenitetom. Iste godine dolazi do Austro-Ugarske nagodbe i stvaranje Dvojne monarhije što je dovelo do straha od aneksije kako Srbije tako i Bosne. Sledeće godine, knez Mihailo je ubijen u atentatu.
Podržali su veliku Bugarsku i izazvali rat
Rusija diplomatski, novčano i vojno podržava buđenje bugarskog nacionalizma. Ubrzo nakon ubistva kneza Mihajla 1868., Bugarska od sultana dobija samostalnu crkvu 1870. sa sedištem u Carigradu.
San-Stefanovskim mirom 1878. Rusija je obećala Bugarskoj srpske teritorije (Prištinu, Prizre, Ohrid, Niš, Pirot) i time su posejali seme razdora između dva naroda.
Kulminacija svega gore navedenog je srpsko-bugarski rat 1885. godine. Rezultat ovog rata je bio da su Obrenovići promenili politiku prema Rusiji i okrenuli se stabilnim odnosima sa Austro-Ugarskom koja nam je u tom trenutku pomogla.
Treba reći da su dve glavne sile koje su pomagale Srbe protiv Turaka i oblikovale našu istoriju Austro-Ugarska i Rusija. Međutim, ni jednoj ni drugoj nije odgovarala jaka Srbija sa izlazom na bilo koje more (Crno ili Jadransko), niti obnavljanje politike kneza Mihajla o savezu pravoslavnih naroda Balkana. Zato su Srbi pomagani i gurani u ratove i bune protiv Turaka ali redovno ostavljani na cedilu kako ne bi uspeli da ojačaju previše.
Kada postane jasno da će Turska biti potisnuta sa Balkana velike sile menjaju politiku sprečavajući Srbe da idu ka ujedinjenju sa Rumunima, Bugarima ili Albancima. Otuda se politika velikih sila okređe vezivanju Srba pravoslavaca u državu sa katolicima (Hrvatima i Slovencima) kako bi se oslabio uticaj pravoslavlja kao sile ujedinjenja.
Zbog toga je nastao projekat Jugoslavije koji će glavne sile podržati ali je za taj projekat morao biti doveden novi vladar u prevratu.
Majski prevrat
Rusija i Francuska su tajno pomagale opoziciju u Srbiji kako bi slabila Obrenoviće, pre svega preko porodice Karađorđević i pomaganjem stranke Liberala, uglavnom mladih ljudi koji su iz inostranstva kritikovali dinastiju.
Početak rušenja srpstva je počeo ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, tada je u svega par dana ubijeno i oko 200 drugih istaknutih ljudi, članova porodice Obrenović i ključnih saradnika te dinastije.
O ovom zločinu se nije smelo govoriti, ni pisati. Krvavo započeta vladavina dinastije Karađorđević će se u istom maniru i nastaviti jer će ova militaristička dinastija povesti Srbiju u seriju ratova u kojima će stradati preko milion Srba.
Veliku ulogu u čitavoj stvari je imala tajna organizacija ”Crna ruka”. Oficiri koji su doveli Karađorđeviće na vlast su imali ogroman uticaj na politiku zemlje. Usudio bih se da kažem da su ih oni doveli na vlast i na kraju i sklonili sa vlasti.
Mnogi autori koji su pisali o prevratu napominju da je ruski poslanik Nikolaj Valerevič Čarikov sa prozora poslanstva posmatrao ceo tok puča. Jedan metak je čak slučajno proleteo kroz prozor diplomate i zamalo ga ubio.
Carska Rusija je uvek podržavala Karađorđeviće, pa je čak ušla u I svetski rat zbog Srbije.
Aneksija Bosne
Uoči aneksije Bosne i Hercegovine prestolonaslednik princ Đorđe odlazi u Rusiju. Prima ga Car Nikolaj Drugi Romanov. Đorđe traži da Rusija ne da zeleno svetlo za aneksiju. Car Nikolaj nije rekao da Rusija to neće dozvoliti, već je rekao da će učiniti sve što budu mogli. Međutim, Rusi su dali zeleno svetlo Austriji da anektira Bosnu. Princ Đorđe o ovome piše u svojim memoarima i smatra to svojim najvećim diplomatskim porazom.
Pitanje je da li bi se desio Gavrilo Princip i došlo do Sarajevskog atentata na Franca Ferdinanda da su Rusi odlučili u našu korist.
Dešavanja u I svetskom ratu
U Prvom svetskom ratu carska Rusija je pomogla Srbiji svom snagom. Međutim, pred kraj rata 1917. godine izbija građanski rat u Rusiji i komunistička revolucija što će imati katastrofalne posledice po Srbiju.
Od prijatelja, Srbija postaje jedan od glavnih neprijatelja Rusije zbog toga što se u Srbiju sklonilo desetine hiljada belogardejaca i mnogo ruskih plemića sa porodicama. Kraljevina Jugoslavija prekida diplomatske odnose sa Rusijom koji će biti obnovljeni tek 1931. godine ako se dobro sećam.
Komunistička Rusija stvara Internacionalu sa ciljem obaranja vlada u celom svetu i dovođenja komunista na vlast. Jedan od glavnih ciljeva te politike je promena vlasti u Jugoslaviji.
1918.godine je formirana Jugoslavija. Velike sile su napravile taj nakaradni kalem pravoslavaca i katolika kako Srbima ne bi padalo na pamet da se udružuju sa pravoslavnim narodima na Balkanu i na taj način obnove ono što je nekada bilo Dušanovo carstvo.
Srpsko plemstvo, vojska i intelektualci su ovu ideju prihvatili zbog svoje megalomanije i na taj način se ogrešili o srpsku narodnu dušu – pravoslavlje. Nažalost taj greh će kasnije ceo narod platiti Jasenovacem, komunistima, Kosovom, ratovima 90tih i drugim nedaćama.
Ubistvo kralja Aleksandra
Komunistička Rusija smatrala je Srbiju buržoaskim elementom, a Hrvatsku i Sloveniju revolucionarnom stranom i zbog toga komunistička tajna služba NKVD podržava organizacije hrvatskih komunista, ustaša i makedonsko-bugarskog VMRO u borbi protiv srpske kraljevske porodice. Tada je osmišljen izraz ”veliko-srpska politika”.
Kažu da je kralj Aleksandar pred kraj života rešio da napusti ideju Jugoslavije i otcepi Srbiju (sa Bosnom, Makedonijom i Crnom Gorom) od Hrvata i Slovenaca ali ovo neće biti moguće jer će ga ubiti upravo Ustaše i VMRO.
Treba imati u vidu da su Nemačka i Rusija na početku II svetskog rata imali savez. I jednoj i drugoj sili je odgovaralo da kralj Aleksandar bude ubijen, a Srbi da budu oslabljeni.
Nemci će voditi operaciju ”Tevtonski mač” a u Beogradu je bilo raznih NKVD agenata. Međutim, javna je tajna da je Mustafa Golubić bivši pripadnik Crne Ruke a kasnije visoki oficr NKVD i Staljinov lični prijatelj učestvovao u organizovanju ubistva srpskog kralja. Postoje indicije da je Mustafa 1933. godine doneo novac saradnicima iz VMRO a ovaj novac upotrebljen za finansiranje atentata u Marseju 1934. godine.
Prilikom oslobađanja Beograda specijalna NKVD jedinica je iskopala ostatke Mustafe Golubića iz parka u Beogradu i on je sahranjen u Moskvi kao heroj Sovjetskog saveza.
Simptomatično je što su Mustafa Golubić i Božin Simić pripadnici Crne Ruke u drugom svetskom ratu bili oficiri NKVD komunističke tajne službe. Vraćam se na tvrdnju da su oni koji su doveli na vlast Karađorđeviće bili ti koji su ih na kraju sklonili.
Podržali su hrvatske komuniste i makedonski VMRO
U periodu pre II svetskog rata komunistička Rusija inspiriše i pomaže radničke i antimonarhijske pokrete u Jugoslaviji. Cilj im je bio obaranje monarhije i dovođenje komunista na vlast.
Nakon ubistva kralja komunistička Rusija nastavlja da pruža podršku komunistima u Jugoslaviji, makedonskom VMRO ali i da održava dobre odnose sa ustašama koji su bili nemački saveznici, a Rusija je opet imala mirovni sporazum sa Nemcima.
Recimo malo je poznato da je prva ambasada NDH otvorena upravo u Moskvi. Danas sve češće danas do javnosti dopiru dokumenta koja pokazuju povremenu saradnju komunista i ustaša tokom Drugog svetskog rata. To je razumljivo jer je na početku rata postojao mirovni sporazum između Rusa i Nemaca prestao da važi, tada će i Rusija promeniti politiku prema NDH i nastavlja da pruža pomoć samo komunistima.
Ipak odnos komunista prema ustašama je bio blag, nikada oni nisu zaboravili da su ranije bili saveznici. Na kraju krajeva to je jedan od razloga zašto partizani nikada nisu napali Jasenovac i što su dozvolili da pred kraj rata stotine hiljada ustaša pređe u jedinice komunističke jedinice JNA. Pritom postoje dokumenta koja pokazuju da je na nekim mestima to bilo zbog insistiranja Rusije.
Poznat je i primer oca Stipe Mesića (poslednjeg predsenika SFRJ) koji je bio ustaša, borio se za Hitlera kod Staljingrada u 369. ustaškoj pukovniji, a kasnije bio partizan.
Doveli su Tita na vlast
Nije najjasnija uloga Rusije u demonstracijama 27. marta u Beogradu. Međutim, sa sigurnošću možemo reći da je uticaj postojao. Recimo poznato je da je Božin Simić, koji je inače bivši pripadnik ”Crne ruke”, a kasnije agent NKVD-a, došao u Jugoslaviju pred sam vojni puč 1941. godine i uspeo da ubedi predsednika vlade pučista Dušana Simovića i druge predstavnike da će Sovjetski savez stati iza Jugoslavije ukoliko ona odbije potpisivanje Trojnog pakta.
Sporazum o prijateljstvu i nenapadanju između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije je potpisan neposredno nakon prevrata, a potpisivanju u Moskvi prisustvovao je general NKVD-a Mustafa Golubić.
Ruska vojska u Beogradu
Nema nedoumica je da su 1945. godine ruske jedinice ušle u Srbiju i slomile otpor četnika i na vlast doveli komuniste na čelu sa Titom. Partizanske jedinice iz Bosne i Hrvatske uz pomoć Rusa odnele pobedu u Srbiji i time nam je Rusija zapečatila sudbinu do današnjih dana.
Ozna i kasnije Udba će obezglaviti srpstvo, genocid Srba u Hrvatskoj će biti na silu zaboravljen zarad ”bratstva i jedinstva”. Nije bio dozvoljen povratak kralja u Srbiju, a crkva je sve više slabljena i u njene redove su infiltrirani agenti. Republike unutar Jugoslavije napravljene su da predstavljaju kontratežu eventualnom ponovnom uzdizanju Srba i pravoslavlja.
Ruske trupe su osigurale da se kraljevska porodica zameni Titom i komunistima koji će decenijama raditi na brisanju nacionalne svesti i sećanja Srba. Ipak Rusi to nisu mogli uraditi bez saglasnosti Britanaca i Amerikanaca koji će im u tome pomoći. Tako je sudbina našeg naroda u ovom veku zapečaćena.
Srbi su poraženi u ratu, nad njima je izvršen genocid i zato će se mnogi sve češće izjašnjavati kao Jugosloveni kako bi bili deo pobedničke strane. Identiteti republika su pretvarani u narode, Srbija je dobila i dve autonomne pokrajne, prava manjina su bila naglašena… i tako sve do današnjih dana.
Dešavanja oko Kosova
U novije vreme Rusija i dalje drži najvažnije uzice u zemljama bivše Jugoslavije. Kada je izbio rat oko Kosova i kada nas je bombardovalo 26 zemalja NATO-a, Rusija nam je obećavala vojnu pomoć i famozni S-300 sistem protiv-vazdušne odbrane. Međutim do toga nije došlo. Pitanje je kakva bi bila naša politika da nam je bilo jasno da pomoć neće stići.
Prisetimo se i da je Milošević seo na pregovore sa NATO tek kada je ruski general rekao da će ”Srbija biti ravna ko tepsija…” , slično je bilo kada je Milošević sišao sa vlasti. Takođe, tu je i nemili događaj kada su ruski padobranci napustili aerodrom u Prištini.
Znam da je 90tih pa i u vreme sukoba oko Kosova, Rusija bila na kolenima i da nisu mogli previše da učine ali takođe znam da je tada kao i ranije Srbija bila zgodna za potkusuravanje i trgovinu globalnih sila.
Ne želim da idem preduboko u ovu analizu, želja mi je da inspirišem druge da na malo drugačiji način istražuju. Ono što je sigurno je da je politika Rusije sudbonosno uticala na našu istoriju kao niko drugi.
Odgovor na pitanje da li su nam uvek bili prijatelji je: jesu, bili su uvek prijatelji onih koje su sami doveli na vlast u skladu sa svojim globalnim interesima.
Nemojte me shvatiti pogrešno, nisam protiv Rusa i svima su nam poznate dobre stvari koje je Rusija učinila za Srbe ali ipak treba sagledati našu istoriju u celini i ne idealizovati nikoga.
U grotesknoj igri tajnih službi Rusi će za većinu stvari optužiti Engleze, a opet Englezi će optuživati Ruse. Istina je da su nam i jedni i drugi krojili sudbinu.
Cilj ovog teksta jeste odmerenost. Želja mi je da ljudi shvate da se ne trebamo previše vezivati ni za zapad, ni za istok, već da se uzdamo u sebe. Nisam ni za Amere, ni za Ruse, već za srpsku stranu i našeg Svetog Savu.
P.S. Pažljivo pratite. Ovih dana naš predsednik ide u Rusiju da moli da cena gasa ostane niska. Šta bi bilo kada bi cena gasa skočila 10-20 puta? Takođe u Srbiji se održavaju vojne vežbe, a pominje se i PVO sistem Pancir S1.
Овоме се нема шта приговорити. Једино је питање када је руска политика била стварно руска. По мени период од Ивана Грозног до Петра Великог и после само Николај други. Уједно тада смо били физички најдаљи од њих па су слабо могли да помогну.
Оно што мислим да је морало да се помене је њихова помоћ од 1820-их до 1840-их да тековине Првог и Другог устанка буду „цементиране“
Hvala na tekstu, dosta zanimljivih momenata iz istorije sam saznao. Za neke sam znao, i isto razmišljam o iznezenim istorijskim momentima, tako i o glavnoj temi, rusko srpski odnosi.
Velike države su velike izmedju ostalog i što svoje interese tvrdo drže. Imaju moćne interesne grupe koje nemaju emocije van sopstvenih interesa. Rusija, KuK, možda i Vatikan i još neki entiteti su koristili ili koriste Srbe, kao i druge male narode. Primer toga je uloga Srba i Hrvata u gušenju Madjarske revolucije 1848.
Kada se sabere, samo ono što su naši preci izborili, to je naše.
Pojava novčane i delatne pomoći srpskim hramovima od stranaca je moderna tema. Razlozi za prihvatanje takve pomoći nisu samo iz razloga potrebe.
Treba biti pametan. Dugoročne zablude puno koštaju u zivotu, i čoveka i naroda.
Veliki pozdrav!
Додатак :)
Био је стриц Стипе Месића и звао се Марко, једини који одликован од стране Вермахта за храброст (у борбама за Лењинград, јединица НХД која је послата на источни фронт,сматрајући да је погинуо на фронту), и од стране Стаљина за храброст (заробљен са остатком јединице на руском фронту, дата им шанса да се боре са партизанима).
Марко Степић је извршио велика зверства у партизанској униформи над Србима, 1945. године када су руске јединице ушле у Србију.
Велики поздрав
Хвала, управо то је поменуто у тексту…. :)
Народи немају пријатеље, Српски понајмање. Када то схватимо можда и почнемо да се понашамо рационално, као нација.
Hvala na informacijama koje opet ne moraju da znače baš ništa. Kao i svaka velika sila i Rusija je kroz istoriju sledila svoje interese. Koliko znam rusi nas ipak nikada nisu ubijali, pa ne vidim šta je problem pozitivna emocija koja postoji kod Srba prema njima.
Већ дуже вријеме пратим Ваше постове јер сматрам да су одлични и углавном пишу о садашњим актуелностима као и историји српског народа (што ме већ дуже вријеме занима).
У појединим чланцима сте писали да сте били на Хиландару и да познајете добро поједине монахе!
Пошто сматрам да сте без „длаке на језику“ замолио бих Вас да нешто кажете о Вашим сазнањима о „типику Светог Саве“ у 40. глава, а посебно о глави 12. из истог (О СЛОБОДИ МАНАСТИРА)! Даље у вези са тим да ли од друге интронизације манастир Хиландар самостално бира игумана без утицаја (одобрења) Кинотита, Цариградског патријарха или грчког? ХВАЛА унапријед!!!
Објективан пре свега и врло користан текст. Са јасно наглашеним правилима игре великих сила, према Србији. Наравно, положај Русије тада и сада није исти. Као ни положај Србије. Уствари, ако погледамо данас односе Србије и Русије они имају врло великог потенцијала да буду још бољи. Потписивање споразума о слободној трговини, прво некада само са Русијом, после Белорусијом и Казахстаном а сада кроз споразум о слободној трговини са Евроазијском Економском Заједницом (уз још Јерменију и Киргистан), заиста представља добру основу са старт. Наравно, то су само основе. А надоградња у којем би Србија имала још боље односе са Русијом би било успостављање директног платног промета са Русијом, Белорусијом, Казахстаном, Јерменијом и Киргистаном (чланице ЕЕЗ) и коришћење домаћих валута у међусобном платном промету. Процес тзв. „дедоларизације“ Русије је увекико у току. А тај процес може да доведе то преко потребне „динаризације“ Србије.Опет ниси у ЕЕЗ али имаш споразум о слободној трговини са њима, директан платни промет и коришћење домаћих валута. Тада постаје Србија много важнија Русији, него сад што је. П.С. Што се тиче слања ПВО система С300 Србији, прича око тога зашто нам Руси нису помогли, своди се на ниво „политичари-војска“. Руси су хтели да нам у врло кратком року модернизују ПВО системе НЕВА и КУБ. За врло реалну цену. Као и да нам испоруче модернизоване а коришћене такве ПВО системе (1 дивизион КУБова и 1 дивизион НЕВА-мобилних). Војска Русије је то предложила и све би се одрадило у року од месец дана. Тзв. „инстант-модернизација-испорука“. Е сад власт је имала пара али је хтела све то „џабе“. Војска Југославије је већ имала спремно особље за те системе али је почела прича о С300 и остала фолирања.
На Солунском фронту су се раме уз раме са нашим прецима борили и 10.000 руских војника који су после Октобарске револуције напросто избрисани из историје.
Русија је за време Првог светског рата давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији, и то бесплатно. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија Француска помоћ при реогранизацији српске војске на Солунском фронту износила је 100.000 пушака, које су, наравно, наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије.
Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту.
Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић.
Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих.
Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. У целом свету.
Слава палој браћи, слава прецима!
Извор: Србадија/Фејсбук
Помози Бог,
Хвала на коментару Ненаде.
Све је то већ познато. Слава јунацима, међутим већ 1917. комунисти долазе на власт у Русији и следећих неколико деценија поткопавају власт Карађорђевића све док не убише краља и док комунисту Тита нису довели на власт. Војска СССР је поразила четнике у Србији и довела комунисте на власт.
Такође ни за подршку Романова немам лепе речи. Подржали су убиство Обрновића и активно радили на томе да Србија не обнови случајно Душаново царство. Зато су подржавали Бугарску. Погледајте шта се десило кнезу Михајлу и шта се десило Миловану Миловановићу када је направио православни савез на Балкану. На крају су довели Карађорђевиће на власт који су повели Србе у највећу кланицу своје историје. За некога је то сјајан подвиг, а ја се не ложим превише на то јер ја сам за то да се наша деца рађају и да села расту, а не да се гине.
Ни Русија, ни Америка, ни Француска, нити Свети Петар – већ само слога Србе спасава.
„Циљ овог текста јесте одмереност.“
Циљ вам беше племенит, али га добрим делом промашисте.
У чланку је наведено неколико чињеничних грешака, које не узимам за злу намеру аутору (попут оне о оцу Стипе Месића, а у ствари је у питању био стриц… итд) и које битније не мењају суштину чланка.
У чланку ипак провејава покушај једностраног тумачења повесних збивања у смислу осветљивања мање познатих повесних чињеница. Поједине чињенице су потпуно на месту, које су добрим делом биле изостављане, скриване или другачије тумачене у нашој историографији.
С друге стране, поједине изнете мисли су обичне конструкције аутора – прилично слободно протумачене, као извесна назнака и сумња да су иза одређених закулисних радњи и збивања стојали „Руси“ са својим злим намерама наспрам Србије, а све је то изнето датих без чврстих доказа.
Немам илузија што се тиче историје, како наше, тако и светске, и стога немам ни најмању намеру да изигравам ничијег „дрвеног адвоката“ и оправдавам било кога. Политика Русије према Балкану, поготово у 19. веку је препуна катастрофалних потеза – које су нас превише коштале – у то нема сумње. Опет, историјска збивања се не могу посматрати изоловано и ван свог историјског контекста. Најдрастичнији пример из овог чланка ми се чини повлачење Русије по питању своје дотадашње балканске политике 1812., године, – при чему не поменусте никакве разлоге за то, а што је уследило након Наполеоновог напада на Русију. Хтели ми то да признамо или не, али свака држава – па и Русија, у таквој ситуацији мора да минимализује губитке и свакако је да је Русији у томе тренутку одбрана Карађорђеве Србије тада била далеко мање битна од сопственог спашавања.
И на крају, да не дужим, колико је реално идентификовати народ са државом и појединим личностима и режимима?
Кад помињете у чланку Русе и Русију у контексту периода након Октобарске револуције, и идентификујете их са комунизмом и СССР – то је исто када би Србе и Србију идентификовали са титоизмом и Југославијом.
Међу неке од наших највећих зликоваца, који су својим деловањем радили све у корист пропасти Срба и Србије свакако спадају особе које су србског етничког порекла: од комуниста па надаље.
И поред свега изнетог, узевши у обзир све околности, уколико упоредите спољну политику Русије (не СССР), са другим државама које су нам кројиле капу током повести, попут Француске, Британије, Немачке и Аустрије, ипак можемо да закључимо да је Русија била та захваљујући којој данас још увек опстајемо као народ и држава. Да смо били остављени западним силама на милост и немилост, не би нас данас било.
Текст није нимало објективан, чак ни истинит, јер се криви реалан контекст свега. Кривити Русе за слом првог српског устанка је смијешно, то као прво. Колико је руса погинуло у ослобађању Србије у првом српском устанку? Тај податак изостављаш, наравно. Па 70 посто оружја које смо добијали са стране је било руско, и то најмање 70 посто. Швабе су нас и тада лагале, и стварале такву причу која се и данас потенцира. Јел ти схваташ своју контрадикторност у томе што пишеш, прво кажеш како су Руси рекли Србима да не потписују сепаратни мир док се не ослободе. А касније кажеш да Руси уопште нису хтјели да приме Карађорђеве изасланике, јел капираш контрадикторност? И да, кључна ствар у свему томе, коју си наравно изоставио, Русија није потписала сепаратни мир са турском да би издала Србију, него зато што је Наполеон напао, и касније стигао до Москве.
Ајмо сада даље,
Велика Бугарска, и Санстефански мир. А шта је узрок таквог руског потеза? Јеси ли некад чуо за Кримски рат? Е видиш, када је руски цар тражио помоћ од Србије, да се ми њима одужимо за њихова учешћа у оба наша устанка, поготово у првом, јер је доста руса ту погубило главе, ратујући са нама против Турака, шта се десило? Ми нисмо помогли, а Бугарска, она је помогла. Србија се ту већ окренула ка Аустрији и западу уопште. Аустрија је за вријеме Обреновића стекла огроман утицај у Србији, и то је тако било и у то вријеме.
Мајски преврат, какве везе имају Руси с тим, а и да имају, нека су побили те неспособњаковиће. Споменуо си српско-бугарски рат, али ниси рекао да смо га изгубили, и да су неспособни Обреновићи изгубили рат од Бугара, који су у том тренутку ратовали са Турцима, и да су молили Аустроугарску за помоћ, срамота. Пошто познајеш историју, знаш да је више Срба живјело и у Хрватској, и у Босни него у Србији, према аустроугарском попису из 1854. А не зна се колико их је било у шоплуку, у Влашкој, у Војводини, у Албанији, у старој Србији, у Егејској Србији. Е сад, кључна ствар, пошто сви ви величате Обреновиће, јер су прозападни, колики корпус Срба је био под њиховом влашћу? 10ак посто отприлике Срба је живјело у обреновићевској Србији, за 70 година њихове владавине. Какви год били Карађорђевићи, бар 60 посто Срба су ставили у ту неку државу. И нису губили ратове од Бугара један на један.
Мрзи ме више писати…
Обично не одговарам на овакве коментаре али…
– Истина добијали смо оружје од Руса, били смо добро топовско месо а онда су нас издали због договора са Аустријом.
– не кажем ја да нису хтели да приме Руси Карађорђа већ то кажу књиге тога доба.
– Србија се окренула Аустрији јер је Русија није хтела помоћи а то опет из разлога што је постојао договор Аустрије и Русије о подели Балкана по коме је Србија припадала Аустријском интересу.
Све си дечко побркао. Ја не величам Обреновиће већ говорим о трагедији наше историје и чињеницама које нису познате.
Аутор оптужује Русију да је склопила сепаратни мир са Турском у периоду Првог српског устанка! Желим да подсетим да је Русија ратовала са Турцима 6 година, али је мир склопила тек 28. Маја 1812. године! А већ 24. јуна Наполеонова велика војска од 600 хиљада војника напала је Русију. У ствари, то је био поход Целе Европе против Русије и руска влада је добро знала о будућем рату! А где је овде издаја Карагеоргијевића?
Моје мишљење је да Русија није смела да потпише сепаратни мир са Турском без да у тај мир угради заштиту Срба. То се није десило а пре тога су молили Карађорђа да он не потпише сепаратни мир. Према томе издали су нас тада и барем 300к Срба је страдало због тога.
Оптужујете Русију да смо се кладили на Бугарску у Сан Стефану! Али сетимо се да је управо у том периоду Србија водила антируску политику и била је потпуно оријентисана на Аустријско царство! Ристић је у својим говорима у Скупштини изричито изразио да Србија под аустријским покровитељством може постићи такву снагу какву никада неће чекати под покровитељством Русије, да ће уз помоћ аустријске политике Срби добити прилику да оснују велику јужно-словенску државу, од Дунава до Егејског мора и од Искера до Јадранског мора, и да се само овим путем може окончати руски утицај и под заштитом Хабзбуршке монархије ставити национално српско благо, Српски језик, књижевност, уставну противтежа „московским тајним намерама“. Руска влада је добро знала да је Србија у том тренутку била у потпуности у орбити аустријске политике!
Није све тако црно-бело. Русија такође терба да има одговорност за своју политику. Краљ Милан је толико пута тражио невесту у Русији али је био одбијен… има доста примера.
Хвала на коментару.
Na početku Drugog svjetskog rata, pogotovo među zapadnoslavonskim partizanima bili su većinom Srbi koji su dobrim dijelom imali rodbinu u logoru, braće, sestre, očeve. Oni su sami svjedočili da su htjeli osloboditi Jasenovac. Međutim, ovaj logor je bio između tri rijeke – Struga, Save i Une. Na podvodnom terenu, teško pristupačnom, osim toga izuzetno dobro branjenom, između pruga, cesta, relativno blizu Zagreba. Sama ustaška posada je imala oko 3000 ljudi koji su odmah mogli dobiti pomoć. Osim toga, i sami logoraši su znali i signalizirali onima vani da su ustaše njima govorili da ako dođe do ofanzive i partizani pokušaju njih osloboditi, da će prvo oni biti ubijeni, a ako će partizani i poubijati ustaše, mi to više nećemo vidjeti.
Prema tome, bilo kakve priče o tome da se logor nije htjelo oslobađati, ne samo da su besmislene nego su i vrlo vrlo ružne. Partizani su htjeli oslobađati Jasenovac više od svega.